|
Emisija "Odrastanje" od 12.11.2007. nosi naslov "Radna etika". Direktor CSE, mr Andrej Fajgelj, imao je priliku da predstavi zaključke i iskustva projekta "Radna etika u Srbiji", naročito u radu sa mladima.
Pogledaj emisiju (brza internet veza) Pogledaj emisiju (dialup) Pročitaj transkript Ostavi komentar Prvi deo
Drugi deo
Treći deo
Cela emisija (5,6 M)
Na temu „radna etika” govoriće nam danas gost u emisiji „Odrastanje“, mr Andrej Fajgelj, direktor Centra za savremenu edukaciju. Dobardan i dobrodošli u emisiju „Odrastanje“.
Dobardan.
Evo čuli smo ove mališane, da li oni znaju šta je zapravo radna etika?
Pravo da vam kažem ja sam jako prijatno iznenađen, ja evo već više od godinu dana sa stručnim timom naše organizacije istražujem radnu etiku, mi razgovaramo sa predstavnicima sistema, sa poslodavcima, sa radnicima, istražujemo literaturu na nekoliko jezika, ali ovakve odgovore nisam dosad čuo. Ovo je sjajno stvarno, klinci su opasni.
CSE pokrenuo je program „Radna etika u Srbiji“. Sa kojim ciljem?
Upravo sa ciljem da odgovorimo na problem – neko od dece je rekao da ima problem radne etike kod nas. Naime sve ovo što su oni pobrojali da je važno truditi se, obavljati dobro svoje obaveze, timski rad, komunikacija sa drugima, marljivost, red, odgovornost, čitav niz segmenata, sve to se kod nas malo „njiše“. Mi smo se posvetili tom problemu i cilj je da kroz niz konkretnih aktivnosti razvijamo vrednost rada u našem društvu, i doprinosimo razvoju jedne nove srpske radne etike.
Kažite koliko su društvene promene proteklih godina u našoj zemlji uticale na odnos prema radu i uopšte na radnu etiku?
Vrednosti su dosta duboka pojava. Tu se ponekad ne radi o godinama nego čak i o vekovima. Što se tiče radne etike postoji problem možda još iz turskog doba. Pošto je tada postojao kuluk. Kad neko radi za nekog ko ga nipodaštava, čiji je rob, on sigurno nije motivisan da daje sve od sebe. Međutim, kad kažete poslednje godine, verujem da je najveći problem radne etike napravio komunizam sa nekim svojim problematičnim postavkama. Oni su krenuli od toga „nek nam živi, živi rad“. Međutim, baš sam pričao sa Acom Vulinom o tome, komunizam prosto nije bio primeren tim feudalnim društvima u kojima je bio sproveden, tako da je došlo do potpuno iskrivljenog shvatanja onog Marksovog postulata „ne po zaslugama, već po potrebama“. To je dovelo do opšteg smanjivanja odgovornosti, shvatanja svačije-ničije, shvatanja nisam ja došao na posao da radim nego da ostvarim svoja prava na zaradu...
Radio ne radio svira ti radio, je l’ to?
Upravo to i niz drugih mudrosti iz tog doba... Ali kao da je šlag na tortu stavila kriza 90-tih. Dotle je ipak postojalo, živeo je taj duh radnih akcija, međutim devedesetih je najgore prošao ko je bio pošten i vredno radio. Znači niko nije toliko nagrabusio kao taj čovek. I sad recimo, deca tog čoveka danas, šta ona misle o radu, koja su gledala svoje vršnjake čiji su roditelji do juče bili neke, ako smem čak neku težu reč da upotrebim, društvene margine u negativnom smislu, recimo njihova deca uživaju, putuju, upisuju najbolje fakultete, škole, svi ih poštuju, svi ih cene, a on čiji je otac bio recimo vredan, pošten sve vreme, on nema ni za sendvič na odmoru, e sad vi razmislite kakve je to posledice moglo da ima na našu radnu etiku i stav prema radu.
Prema istraživanjima, a mnogo istraživanja je urađeno, građani smatraju da smo mi društvo koje ne voli da radi. Da li je to tačno?
Ne, to apsolutno nije tačno. To nije tačno, nego postoji jedna podvojenost. Imamo ponekad čak i izuzetne primere radne etike...
I loše primere.
I izuzetno loše primere radne etike. I ne može se govoriti u tom smislu o nekom lenjom društvu, nego o jednom sukobu upravo, sad ste vi rekli „Radio ne radio svira ti radio“, to je prosto postala jedna životna mudrost, koju ljudi nisu smislili od besa, nego zato što ih je životno iskustvo tome naučilo. I sad ta mudrost konkuriše vekovnoj mudrosti „Nema leba bez motike“. Znači one su potpuno oprečne: „Radio ne radio svira ti radio“ i „Nema leba bez motike“. E taj problem postoji.
Da li je kriza vrednosti poslednjih decenija dovela u pitanje čak i one najosnovnije stavove o radu?
Pa jeste. Eto pod jedan, da li se rad isplati ili ne.
Mladi u našoj zemlji žele da žive kao sav normalan svet, ali im fali motivacija. Na koji način možemo ove generacije koje danas odrastaju da motivišemo, da znaju šta je radna etika, da znaju šta je odnos prema radu i da cene sopstveni rad, i da mogu da napreduju?
Pa ta priča sa motivacijom to je ujedno najveći deo problema i najveći deo rešenja. To je jako zanimljivo. To upravo može da bude odskočna daska za naše društvo i uopšte za ovaj problem rada. Jer sa jedne strane ljudi neprestano govore, kada im se priča o problemu radne etike: „Zašto ja da radim kada sistem ne nagrađuje rad?“ ili „Što da radim kad taj moj rad neće biti nagrađen?“. Sa druge strane na primer, poslodavci kažu „Kako da nagrađujem kad neće da rade?“! Pričali smo čak sa nekim predstavnicima sistema, poslanicima, koji su hteli da ubace u jednu izbornu kampanju „rad“, da afirmišu rad. Međutim kada je to video ovaj stručnjak za monitoring javnog mnjenja rekao je: „Jeste vi normalni!? Ne smeš reći tu reč u Srbiji, ’oćeš niko da ne glasa za tebe?“. Tako da je to prebacivanje vrućeg krompira iz ruke u ruku, a u stvari, zaista je naša motivacija da počnemo da radimo. Jer kad ste rekli „želimo da živimo kao sav normalan svet“, šta to podrazumeva? Da želimo da živimo kao Benin, Niger, Bangladeš? Ne, nego želimo da živimo kao Nemci, Švajcarci, Japanci. A ne možemo živeti kao Nemci a da nastavimo da radimo kao u zlatno doba socijalizma.
Da li je edukacija osnovni problem. Edukujemo li mi decu dovoljno?
Pa na temu radne etike, hm. Trenutno, što se tiče radne etike, moj centar, ja bih voleo da nije tako, da ne mogu ovim da se pohvalim, ali CSE je jedina ustanova u Srbiji koja se uopšte time bavi, ne samo u Srbiji, već i u regionu, to je zanimljivo. Tako da, sa te strane, na nuli smo. Međutim, vrednost rada se, kao što su đaci komentarisali, dosta uči i od kuće, i pre svega ne toliko pričom nekom nego ličnim primerom. Sa te strane mislim da naravno postoji edukacija. I postoji i u školi, nastavnika koji svojim ličnim primerom uče decu, pokazuju im zaista kako treba raditi. Ali postoje i ovi suprotni primeri.
Edukativni programi vašeg CSE namenjeni su obrazovnim ustanovama, preduzećima i ugroženim grupama. Koje su to ugrožene grupe?
Ugrožene grupe, zavisi kako ih ko klasifikuje, to su one koje su u socijalnom smislu, finansijskom, ili što se tiče integracije u društvo, marginalizovane. Što se tiče predavanja radne etike tu možda pre svega Romi i zavisnici od droga. Inače, u ugrožene grupe mogu da spadaju npr i žene, stari, i mladi po nekim klasifikacijama. Svakako, to ili već spada (u aktivnosti, prim. prir.) ili... ne možemo sad ženama držati, tim pre što imam utisak da su žene nekako vrednije od muškaraca.
Šta podrazumevaju ti programi, kada odete u jednu školu? Šta deca mogu tokom tog predavanja da nauče o radnoj etici?
Mi najviše radimo sa završnim razredima osnovnih i srednjih škola. Najbolji prijem imamo kod đaka srednjih škola, znači maturanti, četvrti razred. Naše predavanje je usmereno pre svega tako da napravi senzibilizaciju na problem, da ih upozna sa time šta je radna etika i koja je korist od radne etike. I to jako dobar utisak ostavlja na njih, zato što oni traže kako da se postave u donošenju životnih odluka koje im predstoje. To je dosta neizvesno, ta četvrta godina srednje škole...
To su kritični prelazi...
Da, sad oni prvi put treba da prestanu da budu deca, učenici... Sve dotle je neko brinuo o njima. Sad, međutim, oni zaista donose svoju prvu veliku životnu odluku i sa te strane mi im nudimo mogućnost rada kao osnovnog načina za ostvarivanje svojih želja, bilo da hoće da se osamostale, da imaju svoj stan, ili da osnuju muzičku grupu, ili da imaju novca da izlaze, da putuju, da upišu fakultet, da steknu znanja i veštine – šta god hoće radom mogu da dođu do finansija i do rešenja svojih problema. Zatim, identifikujemo problem antiradne etike, to je šaputanje, prepisivanje i štreber i tako te priče, i najzad, trudimo se da ih motivišemo ipak.
Ono što je najbitnije.
Da ih motivišemo da, pod jedan razmisle o tom problemu, a pod dva, i da... zapnu, otprilike.
Da li se radna etika, odnosno odnos prema radu i radne navike stiču kod kuće i donose u školu?
Da, sigurno. Pošto radna etika se zasniva na vrednosti rada, a vrednosti se stiču u najranijem dobu, i uglavnom ličnim primerom. Spomenuo sam problem šaputanja. To je problem koji prati ljude do fakulteta i posle kroz čitav život. To je problem da nemamo ličnu odgovornost. Kad naiđem na poteškoću neću je ja rešiti, nego ću isključiti svoj mozak i čekati da mi drugi pomogne. To je jako opasno, a tome se uče zaista naša deca od prvog dana kad stupe u osnovnu školu. To je prosto refleks postao, ja radim na fakultetu, prepoznajem studente: znači kad učiteljica postavi teško pitanje ja kako sam gledao ovako pravo okrećem glavu ovako na dva sata, a oči tamo na tri sata i gledam da mi neko nešto šapne. To u situaciji kad su profesor i student, znači nema nikog sa strane, al’ budi se taj refleks koji su stekli. To su te opasne stvari i to pokušavamo na našim predavanjima, da shvate ljudi, da im niko neće dati na tacni, nego moraju oni da se trude.
Da li naš sistem vrednuje rad, to moram da vas pitam.
Tu ja moram da dam negativan odgovor. Ne može se reći da vrednuje rad. To je veliki problem. Mi imamo velikih problema i u zakonodavstvu, u preduzećima... Pod jedan radnici neće da obavljaju svoje zadatke najbolje što mogu. Pod dva gazde, čak i kad dele stimulacije, to uglavnom ode po nekim bliskostima, poznanstvima, simpatijama, a ne nekom ko recimo radi dupli posao. I to je strašan problem u našem društvu, jedna društvena nepravda koja ljude boli i koja upravo posle rađa stav da se rad ne isplati.
Kažite mi, dok sam razgovarala sa decom tokom snimanja u školi, mnogi od njih su mi rekli da smo mi izuzetno lenjo društvo. Da li su deca u pravu?
Ne, nisu u pravu. Ne mogu biti u pravu. Jer sada na primer ima... ko je živeo i radio po inostranstvu on može da uporedi. Ja sam taj slučaj, i mogu da uporedim. Ima ljudi ovde sada koji rade više nego bilo gde na svetu što se radi. Zaista. I to neki od tih ljudi su dobro plaćeni, npr u bankarskom sektoru – „dobro“, 800-900 evra a ostaju do 11 na poslu – a neki potpisuju ugovore da se liše minimalca. To je zaista skandalozno. A sa druge strane ima ljudi koji rade u pojedinim javnim preduzećima, neki direktori su nam rekli tokom naših istraživanja, da nemaju veću iskorišćenost radnog vremena od sat dnevno. Realno. A to su preduzeća koja ponekad imaju platu minimum 50 000 pa naviše. Znači to je...
Edukativni programi vašeg CSE su plod saradnje sa Programom radne etike iz američke države Džordžija. Šta je to pozitivno što ste preneli u vaš Centar?
Pre svega metodologija i iskustvo, jer oni tamo u Džordžiji imaju nastavu radne etike u školama, institucionalizovano, od 70-ih godina. I to njihovo višedecenijsko iskustvo je dragoceno jer nije lako predavati vrednosti i stavove. Kako ćete predavati vrednosti, znate? Tu je bio niz problema. Pre svega, desetak godina im je trebalo da osmisle konkretne nastavne aktivnosti, da ne bi bilo da dođe profesor, ćaska malo sa studentima: „E pa šta mislite o ovome, šta mislite o onome?“. Međutim, sada je to jedan vrlo ozbiljan program koji ima sve regulisano, interni i eksterni marketing, nastavne aktivnosti, način evaluacije, i to nam pomaže kao metod. Međutim, primeri su naravno neupotrebljivi, jer nismo mi Amerika.
I ne možemo da se poredimo sa njima još uvek?
Ne može se prepisati skoro ništa, ali sama metodologija je korisna.
Šta dobra radna etika donosi pojedincu?
Uspeh! To je jasno kao dan. Radna etika donosi uspeh. Šta god da radite... npr za đake pošto ova emisija se zove „Odrastanje“, je l’ tako. Znanja i veštine su sada najdragocenija roba na svetu. 21. vek je vek znanja. Ova decenija je decenija obrazovanja za održivi razvoj. A savremeni menadžment je menadžment znanja. Znanja i veštine tvoje su osnovni faktor tvoje zapošljivosti. Sutra da l’ ćeš se zaposliti ti ili neko drugi. Da l’ ćeš imati platu 600 ili 6000 evra. A znanja se stiču. I štaviše, psiholozi znaju da ono što se samo pročita to se pamti 10%, a ono što si ti zaista sam radio, uradio, shvatio, to se pamti 90%, a da ne pričamo o veštinama koje su samo stvar prakse. Tako da za đake: ne mogu stići prosto do znanja bez rada. Za radnike, ne mogu do zarade, itd.
Sad moram da vas pitam koliko deca u osnovnim i srednjim školama, pa i kasnije na fakultetu, zapravo stiču znanja, veštine i stavove tokom školovanja? Da li je to samo teorija, iz mnogih primera imamo to, jer oni u malom procentu imaju praktičnu primenu. Da li tokom tog učenja, malopre ste rekli „štreberi“, zapravo oni nauče da praktično primene svoje znanje?
Tu su vršene ankete, uglavnom su naši studenti po pravilu nezadovoljni količinom praktičnih znanja. To je prosto razlika obrazovanja. Napolju rade manju količinu informacija, ali sa više primenjivosti. Mi imamo to, maltene devetnaestovekovno široko obrazovanje... To da li je dobro, da li je loše to nije toliko bitno, bitno je... ponovite samo šta ste me pitali...
To sticanje znanja...
Da, da li stiču znanja. Veći je problem po meni, npr na fakultetu kad pogledate, to je zabrinjavajuća činjenica. Studentske organizacije se po pravilu zadnjih decenija bave samo snižavanjem uslova za upis godine i odobravanjem socijalnih rokova. E to je to postojanje paralelnog sistema i antisistema. Sa jedne strane profesori postavljaju visoke standarde znanja koje se studenti trude da dostignu, a sa druge strane taj neki antisistem potpuno uništava stavke radne etike. Npr „rok“, definicija roka je da je to tačka u vremenu do koje treba zadatak da bude obavljen. Kada vi tražite rok posle roka, vi u stvari se borite protiv same ideje roka. A to naši studenti praktično nauče takve stvari. To praktično uče. I idenje preko reda u menzi, itd.
Na samom kraju emisije želim da Vas pitam koji su to faktori zbog kojih naša zemlja još uvek nije u koraku sa okruženjem? U nekoliko rečenica, na samom smo kraju emisije.
Mogu čak i u jednoj reči. Trud.
Fali nam trud?
Jedna reč: trud. Jer mi sve shvatamo otprilike kao stvar neke pravde i to čudno shvaćene pravde, otprilike socijalno. To je verovatno isto ostatak iz socijalizma – zašto mi nemamo ovo, što nam to neko ne da. To je ta ideja, to je ta promena svesti. A u stvari, šta god želimo u životu treba da pomislimo da možda treba mi da se potrudimo da to dobijemo.
Powered by AkoComment Tweaked Special Edition v.1.4.6
AkoComment © Copyright 2004 by Arthur Konze - www.mamboportal.com
All right reserved |
Media Clipping 
