|
Емисија "Одрастање" од 12.11.2007. носи наслов "Радна етика". Директор ЦСЕ, мр Андреј Фајгељ, имао је прилику да представи закључке и искуства пројекта "Радна етика у Србији", нарочито у раду са младима.
Погледај емисију (брза интернет веза)
Погледај емисију (dialup)
Прочитај транскрипт
Остави коментар
Први део
Други део
Трећи део
Цела емисија (5,6 M)
На тему „радна етика" говориће нам данас гост у емисији „Одрастање", мр Андреј Фајгељ, директор Центра за савремену едукацију. Добардан и добродошли у емисију „Одрастање".
Добардан.
Ево чули смо ове малишане, да ли они знају шта је заправо радна етика?
Право да вам кажем ја сам јако пријатно изненађен, ја ево већ више од годину дана са стручним тимом наше организације истражујем радну етику, ми разговарамо са представницима система, са послодавцима, са радницима, истражујемо литературу на неколико језика, али овакве одговоре нисам досад чуо. Ово је сјајно стварно, клинци су опасни.
ЦСЕ покренуо је програм „Радна етика у Србији". Са којим циљем?
Управо са циљем да одговоримо на проблем – неко од деце је рекао да има проблем радне етике код нас. Наиме све ово што су они побројали да је важно трудити се, обављати добро своје обавезе, тимски рад, комуникација са другима, марљивост, ред, одговорност, читав низ сегмената, све то се код нас мало „њише". Ми смо се посветили том проблему и циљ је да кроз низ конкретних активности развијамо вредност рада у нашем друштву, и доприносимо развоју једне нове српске радне етике.
Кажите колико су друштвене промене протеклих година у нашој земљи утицале на однос према раду и уопште на радну етику?
Вредности су доста дубока појава. Ту се понекад не ради о годинама него чак и о вековима. Што се тиче радне етике постоји проблем можда још из турског доба. Пошто је тада постојао кулук. Кад неко ради за неког ко га ниподаштава, чији је роб, он сигурно није мотивисан да даје све од себе. Међутим, кад кажете последње године, верујем да је највећи проблем радне етике направио комунизам са неким својим проблематичним поставкама. Они су кренули од тога „нек нам живи, живи рад". Међутим, баш сам причао са Ацом Вулином о томе, комунизам просто није био примерен тим феудалним друштвима у којима је био спроведен, тако да је дошло до потпуно искривљеног схватања оног Марксовог постулата „не по заслугама, већ по потребама". То је довело до општег смањивања одговорности, схватања свачије-ничије, схватања нисам ја дошао на посао да радим него да остварим своја права на зараду...
Радио не радио свира ти радио, је л’ то?
Управо то и низ других мудрости из тог доба... Али као да је шлаг на торту ставила криза 90-тих. Дотле је ипак постојало, живео је тај дух радних акција, међутим деведесетих је најгоре прошао ко је био поштен и вредно радио. Значи нико није толико награбусио као тај човек. И сад рецимо, деца тог човека данас, шта она мисле о раду, која су гледала своје вршњаке чији су родитељи до јуче били неке, ако смем чак неку тежу реч да употребим, друштвене маргине у негативном смислу, рецимо њихова деца уживају, путују, уписују најбоље факултете, школе, сви их поштују, сви их цене, а он чији је отац био рецимо вредан, поштен све време, он нема ни за сендвич на одмору, е сад ви размислите какве је то последице могло да има на нашу радну етику и став према раду.
Према истраживањима, а много истраживања је урађено, грађани сматрају да смо ми друштво које не воли да ради. Да ли је то тачно?
Не, то апсолутно није тачно. То није тачно, него постоји једна подвојеност. Имамо понекад чак и изузетне примере радне етике...
И лоше примере.
И изузетно лоше примере радне етике. И не може се говорити у том смислу о неком лењом друштву, него о једном сукобу управо, сад сте ви рекли „Радио не радио свира ти радио", то је просто постала једна животна мудрост, коју људи нису смислили од беса, него зато што их је животно искуство томе научило. И сад та мудрост конкурише вековној мудрости „Нема леба без мотике". Значи оне су потпуно опречне: „Радио не радио свира ти радио" и „Нема леба без мотике". Е тај проблем постоји.
Да ли је криза вредности последњих деценија довела у питање чак и оне најосновније ставове о раду?
Па јесте. Ето под један, да ли се рад исплати или не.
Млади у нашој земљи желе да живе као сав нормалан свет, али им фали мотивација. На који начин можемо ове генерације које данас одрастају да мотивишемо, да знају шта је радна етика, да знају шта је однос према раду и да цене сопствени рад, и да могу да напредују?
Па та прича са мотивацијом то је уједно највећи део проблема и највећи део решења. То је јако занимљиво. То управо може да буде одскочна даска за наше друштво и уопште за овај проблем рада. Јер са једне стране људи непрестано говоре, када им се прича о проблему радне етике: „Зашто ја да радим када систем не награђује рад?" или „Што да радим кад тај мој рад неће бити награђен?". Са друге стране на пример, послодавци кажу „Како да награђујем кад неће да раде?"! Причали смо чак са неким представницима система, посланицима, који су хтели да убаце у једну изборну кампању „рад", да афирмишу рад. Међутим када је то видео овај стручњак за мониторинг јавног мњења рекао је: „Јесте ви нормални!? Не смеш рећи ту реч у Србији, ’оћеш нико да не гласа за тебе?". Тако да је то пребацивање врућег кромпира из руке у руку, а у ствари, заиста је наша мотивација да почнемо да радимо. Јер кад сте рекли „желимо да живимо као сав нормалан свет", шта то подразумева? Да желимо да живимо као Бенин, Нигер, Бангладеш? Не, него желимо да живимо као Немци, Швајцарци, Јапанци. А не можемо живети као Немци а да наставимо да радимо као у златно доба социјализма.
Да ли је едукација основни проблем. Едукујемо ли ми децу довољно?
Па на тему радне етике, хм. Тренутно, што се тиче радне етике, мој центар, ја бих волео да није тако, да не могу овим да се похвалим, али ЦСЕ је једина установа у Србији која се уопште тиме бави, не само у Србији, већ и у региону, то је занимљиво. Тако да, са те стране, на нули смо. Међутим, вредност рада се, као што су ђаци коментарисали, доста учи и од куће, и пре свега не толико причом неком него личним примером. Са те стране мислим да наравно постоји едукација. И постоји и у школи, наставника који својим личним примером уче децу, показују им заиста како треба радити. Али постоје и ови супротни примери.
Едукативни програми вашег ЦСЕ намењени су образовним установама, предузећима и угроженим групама. Које су то угрожене групе?
Угрожене групе, зависи како их ко класификује, то су оне које су у социјалном смислу, финансијском, или што се тиче интеграције у друштво, маргинализоване. Што се тиче предавања радне етике ту можда пре свега Роми и зависници од дрога. Иначе, у угрожене групе могу да спадају нпр и жене, стари, и млади по неким класификацијама. Свакако, то или већ спада (у активности, прим. прир.) или... не можемо сад женама држати, тим пре што имам утисак да су жене некако вредније од мушкараца.
Шта подразумевају ти програми, када одете у једну школу? Шта деца могу током тог предавања да науче о радној етици?
Ми највише радимо са завршним разредима основних и средњих школа. Најбољи пријем имамо код ђака средњих школа, значи матуранти, четврти разред. Наше предавање је усмерено пре свега тако да направи сензибилизацију на проблем, да их упозна са тиме шта је радна етика и која је корист од радне етике. И то јако добар утисак оставља на њих, зато што они траже како да се поставе у доношењу животних одлука које им предстоје. То је доста неизвесно, та четврта година средње школе...
То су критични прелази...
Да, сад они први пут треба да престану да буду деца, ученици... Све дотле је неко бринуо о њима. Сад, међутим, они заиста доносе своју прву велику животну одлуку и са те стране ми им нудимо могућност рада као основног начина за остваривање својих жеља, било да хоће да се осамостале, да имају свој стан, или да оснују музичку групу, или да имају новца да излазе, да путују, да упишу факултет, да стекну знања и вештине – шта год хоће радом могу да дођу до финансија и до решења својих проблема. Затим, идентификујемо проблем антирадне етике, то је шапутање, преписивање и штребер и тако те приче, и најзад, трудимо се да их мотивишемо ипак.
Оно што је најбитније.
Да их мотивишемо да, под један размисле о том проблему, а под два, и да... запну, отприлике.
Да ли се радна етика, односно однос према раду и радне навике стичу код куће и доносе у школу?
Да, сигурно. Пошто радна етика се заснива на вредности рада, а вредности се стичу у најранијем добу, и углавном личним примером. Споменуо сам проблем шапутања. То је проблем који прати људе до факултета и после кроз читав живот. То је проблем да немамо личну одговорност. Кад наиђем на потешкоћу нећу је ја решити, него ћу искључити свој мозак и чекати да ми други помогне. То је јако опасно, а томе се уче заиста наша деца од првог дана кад ступе у основну школу. То је просто рефлекс постао, ја радим на факултету, препознајем студенте: значи кад учитељица постави тешко питање ја како сам гледао овако право окрећем главу овако на два сата, а очи тамо на три сата и гледам да ми неко нешто шапне. То у ситуацији кад су професор и студент, значи нема никог са стране, ал’ буди се тај рефлекс који су стекли. То су те опасне ствари и то покушавамо на нашим предавањима, да схвате људи, да им нико неће дати на тацни, него морају они да се труде.
Да ли наш систем вреднује рад, то морам да вас питам.
Ту ја морам да дам негативан одговор. Не може се рећи да вреднује рад. То је велики проблем. Ми имамо великих проблема и у законодавству, у предузећима... Под један радници неће да обављају своје задатке најбоље што могу. Под два газде, чак и кад деле стимулације, то углавном оде по неким блискостима, познанствима, симпатијама, а не неком ко рецимо ради дупли посао. И то је страшан проблем у нашем друштву, једна друштвена неправда која људе боли и која управо после рађа став да се рад не исплати.
Кажите ми, док сам разговарала са децом током снимања у школи, многи од њих су ми рекли да смо ми изузетно лењо друштво. Да ли су деца у праву?
Не, нису у праву. Не могу бити у праву. Јер сада на пример има... ко је живео и радио по иностранству он може да упореди. Ја сам тај случај, и могу да упоредим. Има људи овде сада који раде више него било где на свету што се ради. Заиста. И то неки од тих људи су добро плаћени, нпр у банкарском сектору – „добро", 800-900 евра а остају до 11 на послу – а неки потписују уговоре да се лише минималца. То је заиста скандалозно. А са друге стране има људи који раде у појединим јавним предузећима, неки директори су нам рекли током наших истраживања, да немају већу искоришћеност радног времена од сат дневно. Реално. А то су предузећа која понекад имају плату минимум 50 000 па навише. Значи то је...
Едукативни програми вашег ЦСЕ су плод сарадње са Програмом радне етике из америчке државе Џорџија. Шта је то позитивно што сте пренели у ваш Центар?
Пре свега методологија и искуство, јер они тамо у Џорџији имају наставу радне етике у школама, институционализовано, од 70-их година. И то њихово вишедеценијско искуство је драгоцено јер није лако предавати вредности и ставове. Како ћете предавати вредности, знате? Ту је био низ проблема. Пре свега, десетак година им је требало да осмисле конкретне наставне активности, да не би било да дође професор, ћаска мало са студентима: „Е па шта мислите о овоме, шта мислите о ономе?". Међутим, сада је то један врло озбиљан програм који има све регулисано, интерни и екстерни маркетинг, наставне активности, начин евалуације, и то нам помаже као метод. Међутим, примери су наравно неупотребљиви, јер нисмо ми Америка.
И не можемо да се поредимо са њима још увек?
Не може се преписати скоро ништа, али сама методологија је корисна.
Шта добра радна етика доноси појединцу?
Успех! То је јасно као дан. Радна етика доноси успех. Шта год да радите... нпр за ђаке пошто ова емисија се зове „Одрастање", је л’ тако. Знања и вештине су сада најдрагоценија роба на свету. 21. век је век знања. Ова деценија је деценија образовања за одрживи развој. А савремени менаџмент је менаџмент знања. Знања и вештине твоје су основни фактор твоје запошљивости. Сутра да л’ ћеш се запослити ти или неко други. Да л’ ћеш имати плату 600 или 6000 евра. А знања се стичу. И штавише, психолози знају да оно што се само прочита то се памти 10%, а оно што си ти заиста сам радио, урадио, схватио, то се памти 90%, а да не причамо о вештинама које су само ствар праксе. Тако да за ђаке: не могу стићи просто до знања без рада. За раднике, не могу до зараде, итд.
Сад морам да вас питам колико деца у основним и средњим школама, па и касније на факултету, заправо стичу знања, вештине и ставове током школовања? Да ли је то само теорија, из многих примера имамо то, јер они у малом проценту имају практичну примену. Да ли током тог учења, малопре сте рекли „штребери", заправо они науче да практично примене своје знање?
Ту су вршене анкете, углавном су наши студенти по правилу незадовољни количином практичних знања. То је просто разлика образовања. Напољу раде мању количину информација, али са више примењивости. Ми имамо то, малтене деветнаестовековно широко образовање... То да ли је добро, да ли је лоше то није толико битно, битно је... поновите само шта сте ме питали...
То стицање знања...
Да, да ли стичу знања. Већи је проблем по мени, нпр на факултету кад погледате, то је забрињавајућа чињеница. Студентске организације се по правилу задњих деценија баве само снижавањем услова за упис године и одобравањем социјалних рокова. Е то је то постојање паралелног система и антисистема. Са једне стране професори постављају високе стандарде знања које се студенти труде да достигну, а са друге стране тај неки антисистем потпуно уништава ставке радне етике. Нпр „рок", дефиниција рока је да је то тачка у времену до које треба задатак да буде обављен. Када ви тражите рок после рока, ви у ствари се борите против саме идеје рока. А то наши студенти практично науче такве ствари. То практично уче. И идење преко реда у мензи, итд.
На самом крају емисије желим да Вас питам који су то фактори због којих наша земља још увек није у кораку са окружењем? У неколико реченица, на самом смо крају емисије.
Могу чак и у једној речи. Труд.
Фали нам труд?
Једна реч: труд. Јер ми све схватамо отприлике као ствар неке правде и то чудно схваћене правде, отприлике социјално. То је вероватно исто остатак из социјализма – зашто ми немамо ово, што нам то неко не да. То је та идеја, то је та промена свести. А у ствари, шта год желимо у животу треба да помислимо да можда треба ми да се потрудимо да то добијемо.
Powered by AkoComment Tweaked Special Edition v.1.4.6
AkoComment © Copyright 2004 by Arthur Konze - www.mamboportal.com
All right reserved |
Медијске објаве 
