Ovaj tekst je postavio posetilac Vladimir Pavlović kao komentar na „Novi društveni ugovor“. Iako se neki autorovi stavovi razmimoilaze sa nalazima CSE, tekst zaslužuje zasebno objavljivanje svojim kvalitetom i dužinom :

Naravno, reč je o metaforičnom "potpisivanju" novog društvenog ugovora. Naime, i to je najveća nevolja s "društvenim ugovorom", njemu se ne pristupa pojedinačno već kolektivno bez ikakve formalizacije, a njegovo poštovanje ili nepoštovanje nije sankcionisano nikakvom formalizovanom prinudom. Bilo bi jako dobro, ali i previše lako kad bi se problem odnosa prema radu mogao ugovorno rešiti.

Zanimljivo je da su socijalističke ideje i praksa dale tu poznatu formulu "Vi niste dužni da radite, mi nismo dužni da vas plaćamo" samo u zemljama gde su te ideje bile deo vladajuće ideologije u jednopartijskim sistemima bez političke konkurencije, čijom vulgarizacijom je pojam rada sveden na eksploataciju, ponižavajuću prinudu, a društveni odnosi isključivo na klasne odnose. Naprotiv, u društvima gde su socijalisti i komunisti bili uvek samo u opoziciji, ili u retkim slučajevima (neposredno posle II svetskog rata) u koaliciji sa građanskim partijama, njihove ideje su bile odličan korektiv surovosti liberalnog kapitalizma. Današnje vrlo efikasno radno pravo u zemljama EU i veoma razvijen i efikasan sindikalni pokret duguju se upravo levičarskim partijama pod čijim uticajem su se razvijali najznačajniji sindikati.

Zanimljivo je uočiti takođe značajne razlike u odnosu prema radu u društvima sa različitim dominantnim religijskim pogledom na svet. Naime, dok su rimokatolička i pravoslavna društva negovala ideju siromaštva kao vrlinu i čak kao moralnu prednost, legitimizujući sve oblike nasilja u borbi protiv eksploatacije (revolucionarni razvoj društva), u protestantskim sredinama su, naprotiv, negovani kult rada, uzdržavanje od nasilja (i njegova dosledna legalna represija) i lična a ne kolektivna (klasna) odgovornost. Otuda dinamiku razvoja tih društava ne odlikuju skokovitost, prevratništvo i revolucionarno nasilje, već postepen, umeren ali neprekidan i socijalno ravnomeran (evolutivni) razvoj. Razlike između ta dva koncepta su vidljivije u njihovom neposrednom susretu. U Zapadnoj Evropi uočavamo da su ogromne socijalne razlike i razlike u regionalnoj ekonomskoj razvijenosti karakteristične za zemlje gde je rimokatoličanstvo dominantan pogled na svet: Italija, Španija, Portugalija, u određenoj meri i Francuska, a u Istočnoj Evropi, sa dominantnim pravoslavljem, Rusija sa bivšim članicama Varšavskog ugovora i bivše jugoslovenske republike Srbija, Crna Gora, Makedonija, Bosna i Hercegovina. Frapantan je taj susret između dva američka kontinenta: Severne Amerike, dominantno protestantske, ekonomski i socijalno više od jednog veka ispred Južne Amerike, eminentno rimokatoličke, koju karakterišu nizak ekonomski razvoj, socijalna beda, bezakonje i nekontrolisano nasilje.

Postavlja se pitanje kako rešiti problem radne etike u Srbiji gde sinergički deluju ratno-pljačkaški mentalitet i folklorizovano pravoslavlje koje ohrabruje s jedne strane mafijašku elitu kao "patriotsku", a s druge strane lumpenproleterske sklonosti siromašnih masa? Ni Crkvi, ni svetovnim autoritetima ne pada na pamet, za početak, da osude rasipništvo sirotinje koja je spremna da proćerda na desetine hiljada evra na svadbu, slavu, ili na novokomponovani običaj "ispraćaja u vojsku", da bi zatim kukala nad svojom sudbinom i osuđivala banke koje ih "pljačkaju".

Ta dimenzija tranzicije biće i već je najbolniji njen deo, jer je reč o korenitoj promeni pogleda na svet koji se u Srbiji doživljava kao atak na nacionalni (etnički) identitet, korišćen kao argument onih, sada dominantnih, političkih i ideoloških snaga kojima status quo odgovara. Zamenom teza se za primer uzimaju negativni ali promenljivi elementi političke prakse Zapada (aktuelni odnos prema Srbiji, pobeđenoj u ratovima sumnjivog opravdanja) da bi se osporila ukupna etika Zapada na kojoj počiva njegov ekonomski i socijalni, a sa njima i kulturni i duhovni (što god on značio) uspon, a tu je reč upravo i najviše o radnoj etici i ličnoj odgovornosti.

Budući da aktuelna verzija funkcionalizovanog pravoslavlja, omogućena odsustvom ili slabošću svetovnih demokratskih institucija, neposredno ili posredno nameće sasvim druge vrednosti, a osnovne građanske vrednosti uslovljava pripadnošću Crkvi i naročito napadnim manifestovanjem te pripadnosti (što ne odslikava uvek i adekvatnu uverenost u učenje Crkve, čak ni dovoljno poznavanje tog učenja), nužna je korenita reforma srpskog društva, uključujući i reformu same Crkve, njenu modernizaciju i prilagođavanje stvarnosti savremenog sveta, njeno vraćanje u okvire njene osnovne misije u laičkom i plurikonfesionalnom društvu. S druge strane, nužno je i odricanje od onih elemenata etničkog identiteta koji su suštinski protivni radnoj etici, kao što su rasipništvo, nedisciplina, odsustvo solidarnosti, lične odgovornosti, insistiranje na pravima i ignorisanje obaveza. Taj proces može biti evolutivan i veoma spor, ili organizovan i ubrzan, uz određene otpore koje jedna prosvećena država mora umeti da drži pod kontrolom. U svakom slučaju, reč je o problemu koji nadilazi interese samo jedne generacije i za čije rešavanje je nužna brižljiva i adekvatna edukacija.

Powered by AkoComment Tweaked Special Edition v.1.4.6
AkoComment © Copyright 2004 by Arthur Konze - www.mamboportal.com
All right reserved