Centar za savremenu edukaciju - Kako se školuje u Japanu

Izaberi

Glavni meni

Početna

Radna etika

Pretraga

RSS servis

Početna

Tekstovi

Kako se školuje u Japanu

Ljubaznošću Snežane Radović-Honda, objavljujemo ovo pozitivno iskustvo iz Japana.

U stilu izreke grčkog filozofa Biasa, “Sve svoje sa sobom nosim“, u Japanu na obrazovanje polažu veliku pažnju. Imaju i zašto, jer da bi se dobio posao u boljoj firmi, potrebna je i diploma sa boljeg fakulteta. Znanje je cenjeno, a obrazovanje je proces koji doživotno traje. Tako bar misle u Japanu.

Deci se od malena pruža prilika da uče klavir, idu na plivanje i uče strani jezik (isključivo engleski). Sve to im je obezbeđeno u većini predškolskih ustanova, uz manju nadoknadu koju plaćaju roditelji.

U osnovnu školu se kreće sa 6 godina. Škola je na principu celodnevne nastave. Deci je obezbeđen ručak, koji delom plaćaju roditelji, a delom dotira mesto u kom je škola. Interesantno je da deca jedu u učionicama, redari donose hranu i tanjire. Svi zajedno jedu sa nastavnikom, i posle ručka svi zajedno čiste učionicu. Posle toga je veliki odmor i popodnevni časovi. Obično imaju 3 časa pre podne i 2 časa popodne. Nastava se završava oko 3 sata, posle čega se deca vraćaju kuci. Za decu čija oba roditelja rade je obezbeđen boravak. Knjige su besplatne u toku celog obaveznog školovanja, koje traje 9 godina. Osnovna škola traje 6 godina, ocenjivanje je opisno. Nema ponavljanja razreda, kroz celo obavezno školovanje.

Gradivo u državnim osnovnim školama (postoje i privatne), prilagođeno je nekom proseku, za koji se dosta roditelja žali da je previše nizak. Deca koja hoće da se upišu u bolje srednje škole i samim tim na bolje fakultete, moraju dosta da rade posle nastave. Postoje dopisni kursevi za sva godišta i za razne nivoe. Osim toga postoje i večernje škole za dodatnu nastavu, gde se može učiti samo jedan predmet ili svi glavni predmeti. Sve to plaćati više nije sitnica za kućni budžet. Što je dete starije, sve više novca odlazi na obrazovanje. Državne škole pružaju osnovni nivo, a za nadogradnju postoji cela industrija vanškolskog obrazovanja. Deca koja moraju posle završene škole da idu u večernju školu gube deo detinjstva. Ali tako ih od malih nogu spremaju da budu pravi Japanci. Vredni, marljivi i predani učenju, a kasnije firmi i poslu kojim se bave.

Posle završenih 6 razreda osnovne škole, đaci automatski prelaze u nižu srednju školu, koja je određena mestom stanovanja. Sledeće 3 godine deca su pod većim pritiskom, počevši od toga da moraju da dolaze u školu u uniformama, preko brojčanog ocenjivanja, mnogobrojnih testova i priprema za prijemni ispit za višu srednju školu. Više srednje škole se plaćaju, i podeljene su na škole tipa gimnazije ili srednje stručne škole.

Gimnazije su rangirane prema broju đaka koji se upiše na takozvane teške univerzitete. Najteži je Tokijo univerzitet, pa Kjoto, Osaka... Za bolje gimnazije, na jedno mesto konkuriše po nekoliko đaka. Onim đacima koji ne uspeju da se upišu preostaju privatne škole, koje su dosta skuplje od državnih. Ista situacija je i sa upisom na srednje stručne škole. Što škola ima bolje mogućnosti zapošljavanja, to je veća konkurencija pri upisu. Zato se pripreme za prijemni ispit nazivaju “prijemni pakao“.

Prijemni ispiti za privatne škole počinju u decembru, a prijemni za državne škole se održava istog dana u celom Japanu, početkom marta. Inače školska godina počinje u aprilu. Letnji raspust je od polovine jula do 1. septembra. Za vreme raspusta deca imaju jako puno domaćeg, i dva dana u toku raspusta su određena za dolazak u školu i predaju domaćih zadataka.

Daleko je od toga da je školstvo u Japanu idealno, što i sami Japanci priznaju, ali sa nivoom pismenosti od skoro 100%, ipak imaju na šta da budu ponosni. A nama ostaje da se zapitamo, kako to da sa Vukovom azbukom, koja ja kao pismo jedna od najlakših na svetu, mi izgubismo ovu trku sa Japanom. Prema podacima Zavoda za statistiku 3.5% stanovništva Srbije je nepismeno. Procenat nepismenih u celoj Evropi je 1.5%. Srbija je jedina zemlja u Evropi u kojoj se za poslednjih 15 godina smanjio broj visokoobrazovanih.

A mali Japanci ne uče 30 slova, nego 2000 kanđija (znakova slikovnog pisma). Kod nas se često kaže, radi kao Japanac, možda bi se moglo reći i uči kao mali Japanac. I biti ponosan na to.

dipl. inž. Snežana Radović-Honda, Japan

Dodajte komentar

Ime:
E-mail
Komentar:
Code:*

Komentari (4)

19-07-2008 19:17

Ха, ха, ја сам богами пре једанаест година био у гимназији. Деца су ми мала, не иду у школу. А желим им леп и радан живот. Врло је битно да коначно схватимо да та два иду заједно, сем у изузетним ситуацијама. И то баш оним, када, како кажеш, систем не ваља.
Ја не желим да постанемо друштво било каквих екстрема, па ни у позитивним стварима као што је рад. Потребно је угледати се на јапански пример не да би се убијали од рада, него да бисмо нормално радили. Циљ је уредити наше друштво, а не уништити. Треба култивисати вредности: обријати се, а не заклати, ошишати се, а не одсећи главу, да употребим сликовито поређење. Не знам како си одмах дошао до самоубистава!? Као да ниси српски гимназијалац и да не знаш како ствари стоје. Недавно ми је једна мајка причала како њен син није причао друговима да је добио прво место на републичком такмичењу - плашио се подсмеха. У употреби је погрдна реч штребер, али ниједна за незналицу и лењивца. Код нас се ђаци стиде знања и рада.
Ми прошле две деценије живимо испод стандарда управо зато што смо две претходне живели изнад стандарда. Послови, плате, станови, кола, црвени пасош, радничка летовања авионом... Мало рада, много пара. Нисмо заслужили, него смо добили кредите. И онда је пукло : стигао рачун.
А у периодима наше историје кад родитељи нису били за прекор своје деце, знали смо да нема леба без мотике. Као уосталом што се зна данас у нормалном свету. Тамо где образовање одговара потребама, тамо где професори кибернетике не продају сладоледе. Само тамо где грађани тако добро и тако много раде да им установе функционишу а држава се богати, може се наћи посао који се воли. Оне државе које не постигну тај луксуз, ту премију, својим грађанима пружају тешке, досадне, прљаве и потплаћене послове. Оне које ови други више неће да раде.
Нема лепог живота без рада. Односно, ако ти имаш другачије решење, молим те реци, да знам и ја.

Postavio: Ova adresa je zaštićena od robota. Potreban vam je Java-skripta da bi ste je videli.

19-07-2008 17:18

Dragi roditelji. Zar je toliko davno bilo pre nego što ste i vi bili u istim tim školama koje kritikujete? Ja sam sada četvrti razred gimnazije i nemam šta drugo da kažem, pored toga da Srbi nisu mašine, i ma koliko Japan prednjačio u tehnologiji i čemu ne, prednjače i u broju samoubistava... Srpski sistem edukacije je DALEKO od dobrog, ali dobar ne znači i teži. Ja želim da studiram Ekonomiju, ali nisam imao koju srednju Ekonomsku da upišem, jer je u Beogradu srednja Ekonomska za decu koja nisu nigde drugde upala... Jedino što mogu reći jeste da je naš školski sistem preopširan, i u tom rasipanju se gubi previše... Da li se vi sećate svega iz vaše gimnazije, ili srednje škole, ne daj bože da pitam iz osnovne? Koliko toga? 50%? Ne, nikako... Zapamtite tek oko 20%-30% informacija, i to je kad se uračuna prvi i drugi razred... Nama ne treba opširnije školstvo... Da l' vi zaista mislite da ti Japanci zapamte ono što ih uče, u onome što ja mogu okarakterisati samo kao mučnom školstvu i izuzimanju bilo kakvog socijalnog života...

Da li vi toj vašoj deci želite lep život ili radan život? Jer to nije neophodno ista stvar... Ako je svaki dan po 8 sati rada, svaki dan po 8 sati učenja i 8 sati spavanja, onda ne vidim gde je tu život... Razumete šta hoću da vam kažem... Poenta koju pravim je da deci treba motivacije za rad, ali se to ne postiže time što im se nakači više rada. To se postiže tako što se njihov rad usmeri, nađe se interesovanje svakog deteta, nađe se način da se njegov talenat ispolji, i onda se pravi uspešan čovek, zadovoljan onime što radi, efikasan na poslu, i čovek koji kad se vrati kući ne gleda na sutra kao na još jedno sutra u kome radi ono što ne voli, nego sa ljubavlju gleda na život... E to je ono čemu se treba težiti. A ne da ja danas naiđem na ženu koja je pre nekoliko godina završila kibernetiku na prestižnom univerzitetu, i danas prodaje Frikom sladoled na ulici... Nije njoj problem obrazovanje, već država i sistem koji ne valja...

Poštovanje,

Nešić D. Dušan

Postavio: Ova adresa je zaštićena od robota. Potreban vam je Java-skripta da bi ste je videli.

17-07-2008 22:31

Da se zamislimo i upitamo gde grešimo?
Narod koji voli svoju decu pomaže im da odrastu. Mi našu decu svojom ljubavlju zaustavljamo na nivou dece.

Postavio: Ova adresa je zaštićena od robota. Potreban vam je Java-skripta da bi ste je videli.

14-07-2008 13:28

Извештај госпође Хонда пружа пример за изградњу озбиљног друштва: оно почива на озбиљним установама (попут образовања), које се са своје стране заснивају на негованим вредностима. Хонда даје примере за систематску изградњу вредности одговорности и рада: деца у школи распремају иза себе, и предају домаће преко распуста. Такво понашање прелази у навику и постаје стандард. Ако упоредимо, приметићемо да јапански ђаци имају више стандарде у извршавању обавеза - и то преко распуста - него српски студенти. То тврдим из прве руке, јер као асистент знам да је недељна динамика припремања за вежбе велики захтев за моје, и студенте мојих колега широм Србије. Овај раскорак у стандардима свакако има везе са раскораком економских стандарда Јапана и Србије. Надајмо се да ћемо у будућности кренути јапанским примером.

Postavio: Ova adresa je zaštićena od robota. Potreban vam je Java-skripta da bi ste je videli.