Ljubaznošću Snežane Radović-Honda, objavljujemo ovo pozitivno iskustvo iz Japana.

U stilu izreke grčkog filozofa Biasa, “Sve svoje sa sobom nosim“, u Japanu na obrazovanje polažu veliku pažnju. Imaju i zašto, jer da bi se dobio posao u boljoj firmi, potrebna je i diploma sa boljeg fakulteta. Znanje je cenjeno, a obrazovanje je proces koji doživotno traje. Tako bar misle u Japanu.

Deci se od malena pruža prilika da uče klavir, idu na plivanje i uče strani jezik (isključivo engleski). Sve to im je obezbeđeno u većini predškolskih ustanova, uz manju nadoknadu koju plaćaju roditelji.

U osnovnu školu se kreće sa 6 godina. Škola je na principu celodnevne nastave. Deci je obezbeđen ručak, koji delom plaćaju roditelji, a delom dotira mesto u kom je škola. Interesantno je da deca jedu u učionicama, redari donose hranu i tanjire. Svi zajedno jedu sa nastavnikom, i posle ručka svi zajedno čiste učionicu. Posle toga je veliki odmor i popodnevni časovi. Obično imaju 3 časa pre podne i 2 časa popodne. Nastava se završava oko 3 sata, posle čega se deca vraćaju kuci. Za decu čija oba roditelja rade je obezbeđen boravak. Knjige su besplatne u toku celog obaveznog školovanja, koje traje 9 godina. Osnovna škola traje 6 godina, ocenjivanje je opisno. Nema ponavljanja razreda, kroz celo obavezno školovanje.

Gradivo u državnim osnovnim školama (postoje i privatne), prilagođeno je nekom proseku, za koji se dosta roditelja žali da je previše nizak. Deca koja hoće da se upišu u bolje srednje škole i samim tim na bolje fakultete, moraju dosta da rade posle nastave. Postoje dopisni kursevi za sva godišta i za razne nivoe. Osim toga postoje i večernje škole za dodatnu nastavu, gde se može učiti samo jedan predmet ili svi glavni predmeti. Sve to plaćati više nije sitnica za kućni budžet. Što je dete starije, sve više novca odlazi na obrazovanje. Državne škole pružaju osnovni nivo, a za nadogradnju postoji cela industrija vanškolskog obrazovanja. Deca koja moraju posle završene škole da idu u večernju školu gube deo detinjstva. Ali tako ih od malih nogu spremaju da budu pravi Japanci. Vredni, marljivi i predani učenju, a kasnije firmi i poslu kojim se bave.

Posle završenih 6 razreda osnovne škole, đaci automatski prelaze u nižu srednju školu, koja je određena mestom stanovanja. Sledeće 3 godine deca su pod većim pritiskom, počevši od toga da moraju da dolaze u školu u uniformama, preko brojčanog ocenjivanja, mnogobrojnih testova i priprema za prijemni ispit za višu srednju školu. Više srednje škole se plaćaju, i podeljene su na škole tipa gimnazije ili srednje stručne škole.

Gimnazije su rangirane prema broju đaka koji se upiše na takozvane teške univerzitete. Najteži je Tokijo univerzitet, pa Kjoto, Osaka... Za bolje gimnazije, na jedno mesto konkuriše po nekoliko đaka. Onim đacima koji ne uspeju da se upišu preostaju privatne škole, koje su dosta skuplje od državnih. Ista situacija je i sa upisom na srednje stručne škole. Što škola ima bolje mogućnosti zapošljavanja, to je veća konkurencija pri upisu. Zato se pripreme za prijemni ispit nazivaju “prijemni pakao“.

Prijemni ispiti za privatne škole počinju u decembru, a prijemni za državne škole se održava istog dana u celom Japanu, početkom marta. Inače školska godina počinje u aprilu. Letnji raspust je od polovine jula do 1. septembra. Za vreme raspusta deca imaju jako puno domaćeg, i dva dana u toku raspusta su određena za dolazak u školu i predaju domaćih zadataka.

Daleko je od toga da je školstvo u Japanu idealno, što i sami Japanci priznaju, ali sa nivoom pismenosti od skoro 100%, ipak imaju na šta da budu ponosni. A nama ostaje da se zapitamo, kako to da sa Vukovom azbukom, koja ja kao pismo jedna od najlakših na svetu, mi izgubismo ovu trku sa Japanom. Prema podacima Zavoda za statistiku 3.5% stanovništva Srbije je nepismeno. Procenat nepismenih u celoj Evropi je 1.5%. Srbija je jedina zemlja u Evropi u kojoj se za poslednjih 15 godina smanjio broj visokoobrazovanih.

A mali Japanci ne uče 30 slova, nego 2000 kanđija (znakova slikovnog pisma). Kod nas se često kaže, radi kao Japanac, možda bi se moglo reći i uči kao mali Japanac. I biti ponosan na to.

dipl. inž. Snežana Radović-Honda, Japan