Tokom svojih istraživanja, CSE je često nailazio na sledeće objašnjenje loše radne etike:

„Sistem ne nagrađuje rad. Ako se maksimalno trudim, neću biti nagrađen. Osećaću se glupo što duplo radim a isto sam plaćen kao i ostali. Štaviše, biću ozlojeđen jer će se stimulacije ipak deliti, ali ne onima koji najbolje rade. Što je najgore, kolege će mi zameriti što talasam i pravim im posao, a možda čak i poslodavac.“

Radi se o snažnom i opravdanom argumentu, zasnovanom na životnom iskustvu. Argumentacija međutim nije potpuna, jer zaboravlja da se sistem sastoji od nas. Argument „sistem ne radi, dakle ja ne radim“ samo je prvi deo povratne sprege. Drugi deo je: „ja ne radim, dakle sistem ne radi“. Time se zatvara začarani krug slabljenja društva, čiji rezultat je najbolje opisan rečenicom „ne mogu tako malo da me plate kako malo ja mogu da radim“.

Ovaj začarani krug verovatno ima velikog udela u neuspesima našeg društva. U svakom slučaju, motivacija radnika utiče na produktivnost privrede, a produktivnost na zarade i standard građana. Tako poljuljana vrednost rada dovodi do siromaštva. Uz to, niske zarade zatim služe kao glavni argument za potcenjivanje rada („koliko me plaćaju dobro je da uopšte dolazim na posao“), čime se zatvara još jedan krug – krug siromaštva.