Током својих истраживања, ЦСЕ је често наилазио на следеће објашњење лоше радне етике:

 „Систем не награђује рад. Ако се максимално трудим, нећу бити награђен. Осећаћу се глупо што дупло радим а исто сам плаћен као и остали. Штавише, бићу озлојеђен јер ће се стимулације ипак делити, али не онима који најбоље раде. Што је најгоре, колеге ће ми замерити што таласам и правим им посао, а можда чак и послодавац.“

Ради се о снажном и оправданом аргументу, заснованом на животном искуству. Аргументација међутим није потпуна, јер заборавља да се систем састоји од нас. Аргумент „систем не ради, дакле ја не радим“ само је први део повратне спреге. Други део је: „ја не радим, дакле систем не ради“. Тиме се затвара зачарани круг слабљења друштва, чији резултат је најбоље описан реченицом „не могу тако мало да ме плате како мало ја могу да радим“.

Овај зачарани круг вероватно има великог удела у неуспесима нашег друштва. У сваком случају, мотивација радника утиче на продуктивност привреде, а продуктивност на зараде и стандард грађана. Тако пољуљана вредност рада доводи до сиромаштва. Уз то, ниске зараде затим служе као главни аргумент за потцењивање рада („колико ме плаћају добро је да уопште долазим на посао“), чиме се затвара још један круг – круг сиромаштва.