|
Исидора Секулић о народном раду |
|
|
|
Ми смо народ који у стварност не верује и који стварност не воли. Док је не познамо, сневамо о њој; а кад нам постане јасна, ми је потцењујемо...
Вере и љубави никад немамо у њу. У томе смо слични само једном народу који такође не уме кућу да скући Ирцима... Код нас нема јединства између оног што треба и што мора да се ради. У мислима умемо бити стварни, у делима не. Силу мисли трошимо на расправљање неспоразума и несугласица... Где год нас је, свугде тешко живимо. Или се бранили, или се не бранили, зло пролазимо... Тако је с нама растуренима, сиромашнима и немарнима. Нама је стога потребан један нарочити морал и нарочити принципи и појмови о раду и љубави према народној ствари... Ми немамо времена да чекамо и рачунамо на природно сазревање генерација, ми морамо у свима живим генерацијама и сваковрсним оруђем одједаред и бранити и градити. Школа међу децом, а свесна и поштена интелигенција међу народом, морају проповедати тај нови морал перманентна рада без одмора. Без одмора, јер за народ радити, то је друмове орати...
Исидора Секулић, 1911
|
