BreezeBrowser Pro
Adobe Acrobat X Pro Student and Teacher Edition MAC
Lynda After Effects Project Workflow
Wondershare Video Converter Platinum
Mail Act-On MAC
Flux MAC
Adobe Indesign CS5 Student and Teacher Edition MAC
Strat-o-matic Football MAC
Lynda ColdFusion 9 AJAX Controls and Techniques
iFinance MAC
Print Window MAC
Autodesk AutoCAD Inventor Simulation Suite 2011
Microsoft Office Project Professional 2003
Adobe Photoshop CS5 Extended Student and Teacher Edition

Search

AddThis Feed Button

Одговор на форуму SD Cafe : Радна етика у Србији Print E-mail

Форум SD Cafe је покренуо расправу (погледај>>) поводом чланка „Радна етика у Србији“ објављеног у Политици. Центар за савремену едукацију се укључио у надасве занимљиву аргументацију следећим текстом :

Здраво свима!
Ја сам директор Центра за савремену едукацију, организације која је све ово покренула, али не и закувала, јер проблем постоји по себи. Иначе, ускоро треба да докторирам, жена и ја смо средили спрат (додуше у тазбини, хвала породици Петровић), купујемо нови ауто, и то не међу најјефтинијима. Јако сам срећан што имамо двоје деце, са тенденцијом умножавања надам се. Дакле, у 30-ој сам задовољан својим животом.
У седамнаестој нисам био. Напротив. Била су незгодна времена, незгодан крај. Просек у средњој ми је био нешто око 2.70. Имао сам много проблема и много огорчености (што је лоше), али и неизмерну мотивацију и одлучност да нешто променим (што је добро). Тада сам се и први пут запослио, и почео да учим. Са 17 сам радио у клубу за видео-игре, са 19 као магационер и продавац. Са двадесет сам дао испите у јуну са просеком 9.50 и отишао први пут напоље да радим (на фарми и у ресторану). Током студија сам живео у студентском дому поред новосадског Штранда - нисам ниједан пут отишао на плажу. Лети сам увек био напољу : што на раду, што на стипендијама. Завршио сам факс, одслужио редовну војску и отишао на магистарске у Француску. Требало је да ми то плати једна стипендија, али је фонд банкротирао, па сам и тамо радио у ресторану. Одлазио сам и враћао се са посла док ми породица спава. Четири сата дневно сам само путовао на посао. Вратио сам се упркос свим саветима, јер сам имао визију (коју још увек имам) да ће у Србији бити боље. Тада сам се сусрео са паклом српског антисистема. Свашта сам ружно доживео, али ово је било најгоре. Рекли су идите напоље, будите најбољи студенти, али немојте заборавити Србију. Кад све то урадиш, не очекујеш црвени тепих, али не очекујеш ни да ти сва врата буду затворена, ни да те избацују са државних конкурса мафијашким методама. А све то да би лошији заузео место бољег. Шлаг на торту : деца којој ујутру не могу да дам кришку знања уз чашу поштења.
Излаз се нашао у томе што ипак има поштених људи, уредних конкурса и здравих установа. Али и у томе што сам, уместо да одустанем, удвостручио напоре.
Зашто ово причам? Да бих без велике теорије, личним примером показао да је за успех преко ноћи потребно око 10 година. При томе сваки центиметар пута треба прећи својим ногама. Нема чаробног штапића, сем ако то није рад.
Право питање је међутим шта желимо. Није лако давати све од себе, заврнути рукаве и затегнути појас. Не радиш шта хоћеш, не спаваш кад хоћеш. Немаш увек своје време, немаш увек своју вољу, понекад ти се чини да немаш свој живот. Изложенији си ударима сваке врсте, јер си изашао из кућице. То може да буде превелики залогај, али онда нема успеха, нема бољитка. Многи људи код нас, нарочито млади, имају ову фрустрацију. Са једне стране су рад, труд и успех. Са друге је опуштенији пут останка по старом.
Ја се не бих усудио никог да саветујем који пут да изабере. По правилу „свако хоће оно што нема“, и ја чезнем за тим да мало седим и лежим. Али оно на чему морамо да инсистирамо ако разговарамо зрело и озбиљно, је стварност. Ми имамо потпуну слободу избора, али нулту слободу последица. Без рада нема пара.
Слажем се да друштво игра велику сугестивну улогу, и да многи несвесно бирају да остану у кућици, мислећи да је то нормално, да то сви раде. Али стварност не пита да ли си свестан или несвестан : направио си избор, долазе последице. Долази неуспех, неизвесност, немаштина. Не може се ставити никаква замерка зрелом човеку, који свесно одабере мање рада и прихвата последице које уз то иду. Он је задовољан и уравнотежен. Али шта рећи за човека (или друштво), који изабере мање рада, а очекује већи животни стандард и сигурност ? И како он реагује кад му стварност покуца на кућицу, као вук прасићима, и зима цврчку ? Незадовољан је и осећа се ускраћеним. Још горе, тражи кривца искључиво ван себе : „ето ја имам те и те врлине, пробао сам то и то, али није ми се дало : санкције, рат, држава, неправда...“
Ајде мало озбиљно да причамо, и да видимо који су нам лични и друштвени циљеви. Ако је циљ Европа : више рада, ако је циљ снажна Србија, као у доба Немањића и устаника : више рада, ако је циљ новац : више рада, ако је циљ знање : више рада, ако је спортски рекорд : више рада. Чаробни штапић, зар не ?

 
©CSE 2007-2010
newport cigarettes texas
cigarettes coupons printable for newport
buy cheap tobacco in belgium
marlboro light cigarettes purchase
marlboro cigarettes free
cigarettes marlboro
Cheap Cigarettes Europe
Buy Cheap L And M Online
Winston Cigarettes Coupons
cohiba dunes cigars bar phone number
cuban cohiba cigars cheap
montecristo cigars petit tubos
Buy 200 Cigarettes in Pennsylvania
Cheap Cohiba in California
Buy Mild Seven Canada