Случај Драгане Јелачић (погледај>>), наше изузетне ученица којој треба помоћ да би постала изузетан студент на светском нивоу, ближи се неповољном разрешењу.

„Немамо предвиђену ставку у буџету.“ „Знате ли ви колико ми имамо незапослених ?“. Најзад „знате ли колико има талентоване деце: замислите кад бисмо свима помагали“. Лобирање за помоћ Драгани испаде не само неоствариво, већ и ненормално.

Међутим, Србија није земља заврнуте славине за све. Ако оне лепе аутомобиле и астрономски скупе некретнине и купује само висока класа, неке друштвене привилегије приступачне су и обичним грађанима. Лоши студенти уписују године, станују у домовима и једу у мензама : просто им се смањи услов. Радници којима је искоришћеност радног времена један сат дневно добијају плате. Држава помаже незапослене који раде на црно, или траже посао а труде се да га не нађу. Синдикати успешно враћају на посао доказане пијанице и лопове. Просјачкој мафији народ даје готовину на руке, без посредника и уговора.

Што се тиче планираног буџета, већи део послова се ионако обавља мимо њега, алтернативним путевима у стилу директора Шојића : намештањем тендера, утајом пореза, „ја теби ти мени“ партнерствима, надувавањем трошкова и уштедама на реализацији... Корупција постоји свуда, и свуда је једнако штетна за општи интерес. Али у принципу, ако већ систем тако функционише, и ако су многи виновници угледни чланови друштва, зашто и то не био начин да се помогне најбољима?

Ствар је у томе да су највреднији неважни. За њих нема синдиката, лагодног посла и високих плата. Сем успешног студента, никаквој подршци не може да се нада ни млади пар који одлучи да има дете и да се осамостали (ко им је крив, што се није очистила), ни избеглица који храни 6 уста, ни самохрана мајка спремна на све да збрине своје дете, ни Ром или инвалид који би посао а не милостињу, ни породични предузетник.

Недавно је један студент завршио факултет за две године и, немогавши да нађе посао, доспео до министра у нади за помоћ. Овај му је рекао „Ко те је терао да журиш“. Један наш спортиста је добио медаљу на Олимпијади, учинивши више за међународни углед Србије од многих дипломатских делегација. Не само да би се многе земље, да је њихов, утркивале да му помогну, већ ће се утркивати да и постане њихов. Али он из оданости, солидарности, одговорности или чега већ, жели да се такмичи за своју државу. Ту почиње његов ход по мукама, јер она за њега нема места, и уступа га само под притиском, полако и невољно.

И заиста, шта тера те људе у предузетничко лудило ? Нарочито ако су млади. Зашто не блеје као сви остали ? Ту су видео игрице, ту су клупице, ту су кафићи. Ако хоће да иживе своју младалачку енергију, ту је вршњачко насиље. Ако су незадовољни и несрећни, ту је дрога. А они би да раде, и још очекују помоћ ? Нема помоћи за њих, сами су криви што нису нормални.

Само, да ли смо свесни последица оваквог поступања? Извор са почетка нашег текста правилно каже : немамо ми за све. Морају се одредити приоритети, а ми смо одлучили да пажњу, бригу и новац усмеримо на осредње и лоше. Према њима се осећамо дужним.

Али њима не дугујемо ништа сем проблема. А најбољима дугујемо све, за почетак саму Србију, њене установе и њен новац. Они су покретачи, ствараоци и градитељи. Они од објекта праве фактор и из ропства преводе у слободу. Они подижу стандарде и добијају битке. Вагони без локомотиве могу само да стоје у месту, или да срљају низбрдо. Њива на којој се жито не гаји, а коров не сузбија, на крају постаје неплодна ледина, легло змија и мишева.

Биће нам боље тек када схватимо шта је заиста нормално, а шта ненормално. Корен проблема се налази дубоко испод површине. Ако направимо лествицу друштвеног развоја од хиљаду степеника, већ на другом ми поступамо као сав нормалан свет: пожељно гајимо, а непожељно сузбијамо. Одатле па надаље, има проблема, али нема узрока. Јер грешка је учињена у самом првом кораку, када смо одлучивали шта је пожељно. Ми сузбијамо добре, а гајимо лоше.