Predavanje održano u martu 2008, u okviru Škole pravoslavne duhovnosti Eparhije bačke, ciklus Crkva i savremeni svet.

1. Uvod

Šta je društveni aktivizam spram večnosti? Ništa.

Naša vera je prepuna primera koji ovo dokazuju.

Pre svega postoji obilje primera da se ljudsko društvo samo postavilo protiv neba. Od Vavilonske kule do Hristovog raspeća, društvo je često ubijalo svedoke i proroke carstva.

Na liturgiji kada se na tajanstven način pridružujemo Heruvimima, pevamo „vsjakoe ninje žitejskoe otložim popečenie“. Svaku životnu brigu sada ostavimo.

Životne brige onemogućavaju ulazak u Carstvo božije. O tome govori Gospod u priči o Sejaču: „A oni posijani u trnju, jesu oni koji slušaju riječ, ali brige ovoga vijeka i obmana bogatstva i požude za ostalim stvarima uđu i zaguše riječ, i bez roda ostane“.

Brigu za organizaciju je osudio Gospod u priči o Marti i Mariji: „Marta, Marta, brineš se i uznemiravaš za mnogo, a samo je jedno potrebno.“

Jevrejski narod je umesto Božjeg sina oslobodio Varavu (- baraba), koji je bio jevrejski buntovnik protiv Rimske vlasti, dakle društveni aktivista sličan našim hajducima ili albanskim borcima za nezavisno Kosovo.

Ništavnost ovosvetskih razmišljanja pokazala se i u Petrovim rečima u trenutku Preobraženja: „A Petar odgovarajući reče Isusu: Gospode, dobro nam je ovdje biti; ako hoćeš da načinimo ovdje tri sjenice: tebi jednu, i Mojseju jednu, i jednu Iliji“.

Da li je dakle negativan stav prema društvenom aktivizmu znak pobožnosti?

Naša vera daje brojne primere i za suprotno. Nije li propoved Hristova i sama bila društveni aktivizam, koji je rešavao konkretne probleme ugroženih, pre svega bolesnih. Bolnice su hrišćanski društveni brend, kao i ukidanje ropstva. Sv. Petar Cetinjski je bio vladar, političar i vojskovođa. Sv. Jovan Šangajski je vodio sirotište. Sv. vladika Nikolaj je regrutovao dobrovoljce za prvi svetski rat a kasnije osnovao Bogomoljački pokret. Iznad svega Sv. Sava je bio i podvižnik i društveni aktivista.

Odsustvo brige za ovaj svet može da bude i posledica neodgovornosti, lenjosti i ravnodušnosti.

Društveni aktivizam dakle ne spada u stvari koje su same po sebi dobre ili loše. I njegovo prisustvo i odsustvo mogu jednako da ugroze naše spasenje. To će zavisiti od vrste aktivizma, ali i od konkretnog trenutka. Ovo predavanje pre svega treba shvatiti tako, kao vezano za konkretno društvo, konkretnu državu, konkretan trenutak.

2. Savremene okolnosti

Kakav je dakle sadašnji društveni trenutak?

U poznatom delu „Svetosavska filosofija društva“, sv. ava Justin je poredio društvo sa ljudskim organizmom. Ako preuzmemo to poređenje da bismo slikovito prikazali trenutno stanje našeg društva, mi smo čovek koji je u šok sobi. U teškoj nesreći, ili bolesti, izgubili smo levu ruku i desnu nogu, povređeno nam je srce, oštećeni vid i sluh, centar za ravnotežu ne funkcioniše, imamo delimičnu amneziju i krizu svesti. Odbacujemo čvrstu hranu. Da bismo održavali životne funkcije potrebna nam je infuzija. Još uvek smo u životnoj opasnosti.

Nama je danas društveni aktivizam potreban da bi lečio naše rane. Da bi izgradio ustanove. Da bi odnegovao elitu. Da bi obnovio identitet i kontinuitet. Da bi uspostavio opšti interes. Da bi rehabilitovao pozitivne vrednosti. Da bi razvio privredu.

Društveni aktivizam je potreban da bismo vaspitavali svoju decu, jer uz razvoj tehnologije i činjenicu da oba roditelja rade, vaspitavanje naše dece ćemo sve više deliti sa medijima, školom i ulicom. A na naše medije, ulice i škole možemo uticati samo društvenim aktivizmom.

Društvena odgovornost pravoslavnih je trostruka. Pre svega, mi činimo većinu građana. Zatim, Crkva je ustanova od najvećeg poverenja. Najzad, državu u kojoj živimo osnovala su dva svetitelja, vezavši novostvorenu državu za pravoslavnu crkvu i hrišćanstvo. Ovo nije presudno, ali nije ni bez značaja za identitet i kontinuitet našeg društva.

Trenutno je društveni aktivizam pravoslavnih hrišćana, i našeg naroda uopšte, na vrlo niskom nivou. Nevladine organizacije spadaju u najnepopularnije ustanove. Politički aktivizam pravoslavnih hrišćana uopšte ne postoji. Demohrišćanska stranka je naziv bez značenja. Sem toga, Pravoslavna crkva zadržava izvesnu distancu prema socijalnim pitanjima i društvenom aktivizmu.

Ako se ovakav trend nastavi, najverovatnija su dva scenarija. Prvi, bolji, je da pomenuti veliki zadaci koji se postavljaju pred naše društvo budu ostvareni bez organizovanog učešća pravoslavnih. Postoji realna mogućnost da za dvadeset godina bude izgrađen kulturni obrazac koji će napraviti oštar presek sa nacionalno-hrišćanskim kontinuitetom srpske države i tradicionalnim vrednostima. Nagoveštaj ovog pokreta su izjave perspektivnog mladog političara Čedomira Jovanovića, poput „mi moramo da se opredelimo hoćemo li u budućnost ići s kandilom ili s kompjuterom“. Kada se to dogodi mi ćemo biti nezadovoljni i kritični. Ekstremni će govoriti o antihristu i zaverama. A radiće se pre svega o nečijem radu i organizovanosti i našem neradu i neorganizovanosti.

Ovo je bolja varjanta jer je bolje da društvo preživi. Drugi scenario je da zadaci ni ne budu ostvareni, i da izlaz iz krize ne nađemo. To znači da naš bolesnik neće ni ustati iz postelje, da mu rane neće zaceljivati, i da će vremenom životne funkcije prestati. U tom slučaju će se jednog dane učiti da je postojala srpska država u srednjem veku, obnovljena na kratko u periodu od 19-21 veka, ali se nikad nije učvrstila, da bi najzad sasvim nestala.

Treći scenario da se naš problem reši bez nas je u principu moguć, ali nije verovatan.

3. Problem

3.1. Površnost

Rekli smo da nema jednostavnog odgovora na pitanje društvenog aktivizma, već je potrebno zrelo rasuđivanje i dublje poznavanje stvari. Sklonost brzim i beskompromisnim odgovorima po sistemu valja/ne valja neizostavno vodi u grešku.

3.2. Neiskustvo

Savremeni pravoslavni hrišćani su neiskusni u društvenom aktivizmu. Tokom komunizma bili smo osuđeni na držanje po strani. Kontinuitet sa Nemanjićima, pa čak i ustaničkom Srbijom je u mnogome prekinut.

Sem toga, pravoslavna crkva u celini ima malo iskustva u životu u modernom društvu. Većina pravoslavnih zemalja je prešla iz sistema koji je bio najsličniji feudalizmu, pravo u postindustrijski komunizam, preskočivši važne etape izgradnje tržištne privrede i parlamentarizma. Poređenja radi, zapadne hrišćanske konfesije imaju dvovekovno iskustvo suočavanja sa modernim svetom, koji je raskinuo sa feudalno-religijskim ustrojstvom društva, ponekad veoma nasilno, što je imalo za posledicu ogroman pad uloge Crkve u društvu. Da bi ostali u kontaktu sa vernicima i održali misionarsku ulogu crkve, ove konfesije su pronašle mnoga nova rešenja, naročito kroz humanitarnu delatnost.

3.3. Nasleđe i vaspitanje

Mi smo hrišćani po krštenju i veri u Hrista, a ne po skupu osobina. Kako kaže poslanica Diognetu, hrišćani po načinu života poštuju lokalne običaje. Naše nasleđe i vaspitanje je dakle plod našeg društva, pre nego naše vere.

Sociolog Irena Ristić je nedavno iznela tezu da smo lenji jer smo pravoslavni. Da je naš odnos prema radu plod pravoslavlja, Irena bi možda bila u pravu. Međutim, na formiranje naših vrednosti i stavova veći uticaj su izvršili dinarski individualizam i impulsivnost, slovensko zanesenjaštvo, istočnjački k'smet i javašlik, partizanska bahatost, partijska negativna selekcija i miloševićevska autodestruktivnost nego Pravoslavlje.

4. Potreba

4.1. Rad

Potrebno je da stičemo iskustvo. Ne može se uopšte govoriti o onome što se ne zna. A poznavanje se stiče opitom – radom. Inače, kod nas je čest spoj brze kritike i sporog rada.

4.2. Razlikovati

Potrebno je da stičemo zrelost. Kao što smo već rekli, i pitanje društvenog aktivizma, i naš sadašnji trenutak su komplikovani i zahtevni. Uprošćavanje nas lako može odvesti u zabludu. Evo nekih primera.

4.2.1. Marksizam i pravoslavlje

I mi hrišćani često pravimo grešku koju je napravila Irena Ristić. Ovaj problem je toliko neobičan i rasprostranjen da se može nazvati srpskim apsurdom. Komunizam je bio izrazito antiklerikalan i anacionalan pokret, u toj meri da je ratovao protiv „nacionalista“, rušio crkve i proganjao sveštenike. Mi smo danas došli do toga da neke partizanske navike smatramo znakom pobožnosti i rodoljublja. Tako sastanci hrišćanskih zajednica najvernije čuvaju uspomenu na partijske sastanke, gde svaki komunista ima svoju govornicu, ponavlja po deset puta „i na kraju“, vežbajući drveni jezik ideologije a da se u svemu tome gubi smisao, dijalog, pa čak i dnevni red sastanka.

4.2.2. Duhovno i društveno:

Potrebno je razlikovati sferu duhovnog i društvenog. Pokušaji da se Bogu priđe poslovno, razumom ili iz računa, po pravilu završe u farisejstvu. Isto tako, nasilno guranje duhovnog pristupa u svetovne dužnosti vodi u popovanje.

Ravnoteža ova dva je lepo opisana u četvrtoj zapovesti: šest dana radi i svrši sve svoje poslove, a sedmi dan je odmor Gospodu Bogu tvojemu.

Naš narod je ovu temu obradio u legendi o Sv. Savi i neradnoj ženi (zabeležio V. Ćorović):

Bila jedna lenja žena. Malo je radila, a mnogo spavala. Muž joj je često govorio: ''Predi, ženo, rublje nam se pocepalo, deca su nam ogolela!'' Žena odgovarala: ''Predem ja, čoveče, kako ne predem! Ali ovo prokleto klube s pređom nikako neće da poraste!''
Kada je Sveti Sava došao u selo, žena ga pozove da čita molitvu njenom klubetu, ne bi li postalo veće. Vide svetac šta je, pa otvorio knjigu i počeo govoriti glasno: ''Jutrom porani, ženo pa predi! Danju sedi, ženo pa predi! Večerom odocni, ženo, pa predi! Klube će ti porasti...'' Ponavlja to Sveti Sava kao da čita iz knjige, a žena sagla glavu, pa se krsti.
Čujući da on samo to govori, ona ga upita: ''Zar samo to oče?'' – ''Samo to , snaho!'' – odgovori Sveti Sava. ''Samo će ti od toga porasti klube i ni od čega drugog!'' Setila se neradna žena šta znače te reči, zastidela se, pa kad je svetac otišao, ona je počela presti. Ujutru porani, pa prede. Danju ne ispušta preslicu. Uveče posedi malo više, pa joj klube brzo raste.
Tako je blagodareći Svetom Savi, od neradne žene postala vredna.

4.2.3. Suština i oblik

Oblik bez suštine je ništa. Ali suština ne mrzi oblik, i na ovom svetu uvek ide sa njim ruku pod ruku.

Često je plod nezrelosti razdvajanje suštine i oblika: insistiranje na jednom uz zanemarivanje drugog. Kod pravoslavnih hrišćana najčešće se insistira na suštini na uštrb oblika. Ovakav pristup u najtežim slučajevima onemogućava čoveka da prepozna ljubav na delu i predstavlja jeres, po kojoj se Bog kreće samo u svetu ideja, dok je pojavni svet đavolji.

Zanimljivo je pri tome da se „suštininski“ argumenti i kritike često svode na formalizam, poput „Da li pišu na ćirilici“.

4.2.4. Stradanje i mazohizam

Postoji pričica koju sveštenici navode u besedama, koja kaže da se Rusi spasavaju molitvom, Grci milostinjom, a Srbi stradanjem. Da li to znači da je interes našeg društva da strada? Onda je Milošević bio najbolji predstavnik našeg interesa.

4.3. Zdravo za gotovo

U meri u kojoj se trudimo, stičemo iskustvo i shvatamo da stvari ne treba uzimati zdravo za gotovo. Bez zrelog razlikovanja navedenih parova, može da dođe do opasnih zabuna. U najtežim slučajevima zabune su tolike da se pojave pretvaraju u svoju suprotnost: hrišćani u marksiste, pravoslavni u jeretike a rodoljubi u štetočine.

Prvi predsednik SRJ i „otac nacije“, Dobrica Ćosić, 1992 godine je upitan „Ako Hrvati i Muslimani plaćaju PR agenciju Ruder i Fin da ulepša njihovu stranu priče, zašto to ne radi i Srbija“. Ćosić je odgovorio „Srbiji ne treba marketing, za Srbe će se boriti istina“. I zaista, mi nismo vodili medijski rat, i to je možda glavni razlog zašto smo izgubili svaki rat, i postali međunarodno oličenje nasilja i primitivizma. Posledice ovoga će se osećati decenijama i ugrožavati sve aktivnosti našeg društva, od diplomatije do ekonomije. Ćosićeva izjava je primer nezrelosti i mešanja kriterijuma. Visoki državni službenik, upitan o krajnje konkretnoj aktivnosti koja spada u njegovu nadležnost odgovara u moralnim kategorijama. Možda je za samog Ćosića to što je rekao imalo smisla ali za nas njegova izjava znači „Ja se ne mešam u svoj posao“.

Čuveni primer za izjavu sa suprotnim značenjem je Pilatovo „pranje ruku“, u trenutku dok ih prlja Isusovom krvlju. Pranje ruku je u normalnim uslovima čin čistote, ali u konkretnim okolnostima ono postaje simbol prljavštine.

Značenje nekog čina zavisi dakle od okolnosti, od trenutka. Trenutak u potpunosti obrće značenje, jer nije normalan, već krizni, prelomni. Isto se dogodilo i sa Ćosićem. Njegova izjava ne bi bila pogrešna da je data u normalnom kontekstu. Ali tada smo se nalazili u jeku medijske kampanje koja je Srbe poistovećivala sa nacistima. Bilo je potrebno demantovati, spinovati, prelaziti u protiv-napad. Na kraju krajeva, ispoštovati naše žrtve i javno osuditi njihove ubice. Umesto toga, dobili smo malo popovanja.

Naše društvo se i sada nalazi u krizi i na prelomu. U tom smislu i mi treba da budemo vrlo obazrivi.

Spomenuli smo distanciranost Crkve prema društvenom aktivizmu. Od crkvenih velikodostojnika se mogu čuti izjave poput: „Mi se ne bavimo socijalnim pitanjima, to je posao države“, ili još slikovitije „Socijalna pitanja će biti rešena o drugom Hristovom dolasku“. Suočeni sa društvenim problemima mirjani često ponavljaju: „Bog će se to pobrinuti“.

Treba dvaput da promislimo kada kažemo „Bog će se to pobrinuti“, jer nije sporno za šta će se pobrinuti Svemogući Bog, već za šta ćemo se pobrinuti mi.

5. Rešenje:

5.1. Izgraditi konsenzus

Ovakva, duboka sporna pitanja potrebno je pretresti uz uvažavanje savremenih okolnosti, i zatim uspostaviti konsenzuz, kao najmanji zajednički sadržalac pojedinih stavova.

U tom smislu možemo se ugledati na pozitivna iskustva iz našeg društva i iz sveta.

5.1.1. Sv. Petar Cetinjski

Sv. Petar Cetinjski je primer rada na stvaranju preduslova. Ne uslova, nego preduslova za narodno dobro. On npr. nikad nije stigao do osnivanja škola, zakon i sud je dao samo u osnovama. Ali je zato neprestano i neumorno razvijao osnovne vrednosti i stvarao konsenzus i opšti interes. Zahvaljujući njemu, reč „opšte dobro“ je ušlo u guslarske pesme a sam pojam u srpski narod u Crnoj Goru. Ponavljao je da nema sreće u društvu gde se „dobri ljudi ne počituju a zli ne kastigaju“, da nema napretka bez vrednovanja dobrih:

I kad vidiš poštena glavara,
Vojevodu, suđu, al serdara,
Dobra čojka, al razumna kneza,
U narodu junaka viteza,
Ili častna, mudra sveštenika,
Što je dobro, to je opšta dika.

Sv. Petar je vrlo jasno identifikovao prioritetne probleme: „Mi smo Srbi takvi: koji više radi za dobro opštenarodnje, to se više zavist protiv njega vooružava.“

Što se tiče nedoumice duhovno-društveno, u svom zaveštanju je istakao da je čuvao narod i sirotinju kao svoju dušu.

Bilo je mnogo onih koji nisu imali zrelost sv. Petra, pa samim tim ni razumevanja za njegov društveni aktivizam. Svetitelj na brojnim mestima svedoči o dubini nesporazuma i nezahvalnosti:

„da među Turcima živim, ne bih toliki zulum trpio, koliko trpim od Crnogoracah“

5.1.2. Nemanjići

Nemanjići su takođe poznati po građenju političkog kontinuiteta i kulturnog identiteta, toliko čvrstog da će nadživeti ne samo njihovu lozu, već i propast srpske države. Ovaj kulturni obrazac zasnivao se na srpskom nacionalnom identitetu, pravoslavnoj veri, i veštoj mešavini istoka i zapada u kulturi, običajima i diplomatiji. Zanimljivo je da je čitav poduhvat po svoj prilici osmislio, a u najvećem delu i ostvario već Nemanja, dok su ostali samo negovali njegovu školu.

5.1.3. Srpski ustanak

Mi izučavamo ustanak iz ptičje perspektive, sa stanovišta vizije koju je ostvario. Oslobođenje izgleda kao rezultat bitaka i diplomatije. Najveća bitka, i naveći uspeh ostaju skriveni, a to je promena mentaliteta. Prosto je neverovatno kako je tih dana početkom 19. veka, kao pritiskom na neki prekidač, od raje postao državotvorni narod. Promenili su se preduslovi, promenila su se podrazumevanja. Onaj koji je juče podrazumevao da Turčin može sa ženom da mu spava, danas je podrazumevao da Turčin ne može ni harač da uzme. Treba samo zamisliti Višnjićeve proročke stihove „drumovi će poželjeti Turaka a Turaka više biti neće“, u čijem ostvarenju mi danas živimo, ali su do tada bili nezamislivi. U ovom buđenju svesti ogromnu ulogu su odigrale zaista jedinstvene okolnosti, ali je bilo i koordinisane društvene akcije.

5.1.4. Sneljman i pokret Fenomana

Početkom 19-og veka, finski narod je bio razjedinjen između zapuštenih seljaka i odrođene elite, porobljen i razapet između Švedske i Rusije, bez izgrađenih ustanova, bez države, neobrazovan i nezbrinut. Bili su rašireni pijanstvo, bolesti, smrtnost dece, nemoral i svaka vrsta tegoba.

Fenomani su bili mladi nacionalisti (iako mnogi poreklom Šveđani), koji su finski jezik naučili i podigli na nivo elite, narod upoznali, obrazovali, negovali i podigli na nivo nacije. Njihov pokret se pre svega sastojao iz promene mentaliteta, razvoja vrednosti i opšteg interesa. Rezultati su vidljivi danas (Nokia).

5.2. Pokrenuti aktivnosti

Tek na osnovu konsenzusa oko zajedničkih vrednosti i vizije, može se preći na aktivnosti koje bi odgovorile na goruće potrebe našeg društva. I ovde posedujemo pozitivna iskustva:

5.2.1. Privrednik

Srpsko privredno društvo Privrednik osnovao je 1897. godine Vladimir Matijević. Učitelj i duhovni otac ovog uspešnog trgovca i bankara bio je sveštenik Nikola Begović. Privrednik je bio najvažnija humanitarna organizacija između dva svetska rata, sa ciljem školovanja siromašne dece, a zatim zapošljavanja tako otškolovane omladine. Dugoročni cilj je bilo formiranje jake srednje klase kao jemca stabilnosti društva, o čemu se akademik Jovan Cvijić izrazio na sledeći način:

„Varošku srednju klasu, koje nikad nije bilo ni za Nemanjića, i koju nije mogla da stvori ni ta dinastija, bogata državničkim talentima, izgleda da će danas stvoriti „Privrednik“, i zato nam je ta ustanova najpotrebnija.“

Zbrinuvši, odškolovavši i zaposlivši oko 40.000 pitomaca, Privrednik se približio ostvarenju tog cilja. Ovakvim učinkom može da se pohvali retko koja organizacija na svetu.

Osnova Privrednikovog uspeha bila je izgradnja vrednosti. Pitomci su vaspitavani u duhu načela „Rad, štednja, čestitost“. Strogi kućni red predviđao je nastavu, ne samo iz zanata, već i iz „života“ kako su govorili pitomci. Ta predavanja bila su jednostavna, odnosila se na osnovne stvari i često se ponavljala. Najviše su se odnosila na vrednost rada.

5.2.2. Centar za savremenu edukaciju

Stavovi izneti u ovom predavanju su plod iskustava stečenih u radu CSE. Ovo novosadsko udruženje građana, osnovano 2006, posvećeno je razvoju vrednosti rada i stvaranju drugih preduslova za razvoj društva. Radimo pre svega sa mladima, koji su vaspitavani u periodu najveće krize vrednosti, i kojima je u današnjem društvu dostupnija droga nego saznanje da se do uspeha može doći radom. Uopšte, loši izbori su široko dostupni našoj omladini, dok su pozitivne vrednosti stidljive i kompromitovane. Goruća potreba je da se mladima ponude dobri izbori, jer oni biraju što im društvo ponudi.

Mi odgovaramo na ovu potrebu, svesni opšteg interesa i brinući o društvu „kao o svojoj duši“.

Naše iskustvo govori da danas za velike rezultate u društvenom aktivizmu nije potrebno mnogo. Problem je što smo trenutno na takvom nivou da je i to previše. Nivo je nizak jer se nismo izgradili, već smo stali na pola. Čim pređemo prvu stepenicu, nama je dosta. Ja verujem, dovoljno je. Ili ja radim, dovoljno je. Ja sam Srbin, dovoljno je. Ja sam Evropljanin, dovoljno je. Ali nije dovoljno. Biti čovek znači biti ceo čovek, u svemu.

U periodu koji je pred nama, mi pravoslavni hrišćani treba što pre da se izgradimo do onih standarda koji su navedeni u pozitivnim iskustvima. Potrebno je da ostanemo pravoslavni, da ostanemo rodoljubi, ali i da izgradimo konsenzus i počnemo da ostvarujemo konkretne aktivnosti. Kada dostignemo nemanjićke standarde, postići ćemo nemanjićke uspehe.