Danas sam htela da pišem nešto sasvim drugo. Međutim, ova tema mi je toliko zaokupila pažnju i prosto rečeno - u šoku sam! Baš danas sam pokušala sa posla da se ulogujem na Facebook i napravim neke izmene ali mi se otvorila stranica na kojoj piše: „neće da može“. Pozvala sam kolegu (sistem administratora) da vidim o čemu se radi. Skoro sam krenula na obuku oko e-marketinga a kao deo treninga je i Facebook. Uglavnom sve ovo radim od kuće, uveče, i sada mi se prvi put desilo da sam pokušala sa posla. Sad, kolega kaže da je Facebook na crnoj listi naše firme (između ostalog i mali milion nekih drugih sajtova: o mobilnim telefonima, automobilima, kreditima, audio opremi i sl). Šta ovo govori?

Ovo govori, što je meni prosto neverovatno, jer se svi mesecima raspadamo od posla, da neko ima dovoljno prostora da u toku radnog dana koristi vreme, resurse i sve ostalo svoje firme u privatne svrhe! Što bi Majkl Mur rekao: "Shame on you!“.

Da li je moguće da se još uvek vuku repovi socijalizma i sl. Da li je odnos naših roditelja prema radu ostavio takve efekte i na nas? Sto je još neverovatnije u mojoj firmi rade mladi ljudi i svi su veoma obrazovani po pitanju korišćenja i mogućnosti savremenih tehnologija, jer kao što sam i rekla radim u IT kompaniji.

I naravno da Vas ovo sve pogodi, koliko god želite da na poslu ne unosite emocije i da ništa ne doživljavate lično, jer postavite sebi pitanje: da li sa mnom nešto nije u redu pa sam postala robot i svaki dan nosim laptop kući, odmorim malo i ponovo raščišćavam ono što nisam stigla do kraja tog radnog dana a isti taj kolega/nica su samo foleri koji se navodno raspadaju od posla a u stvari imaju čak i višak vremena jer ga koriste u privatne srhe. Hm, da. Pri tom zaboravljaju da se sve može u svakom trenutku proveriti.

I onda se ređa pitanje za pitanjem: koliko takav odnos prema radu i firmi utiče na profitabilnost, da li oni koji „vuku“ u firmi ustvari rade i tuđ posao, ako rade i pokrivaju ih, onda i jedni i drugi firmi nisu potrebni, itd... da ne dužim. Toliko me je to pogodilo i pomerilo iz neke uobičajene radne dinamike da sam odlučila da svi dolaze na obuku iz kulture korišćenja savremenih tehnologija, kulture komunikacije, kodeksa ponašanja i svega ostalog.

Zar ovo nije poražavajuće i demotivišuće? kako uticati na nečiji mentalni sklop, obučiti ga i podići mu svest za odnos prema radu i odgovornošću? I na kraju pomislim da veći deo ovih ljudi ima decu koju vaspitava a koja će za nekih 10 ili 20 godina početi da radi. Kome stvaramo sve ovo? Gde će biti ova zemlja? Kome je ostavljamo?

Inače, kada sam pre mnogo godina počela da radim na svom prvom poslu, istovremeno se zaposlio i jedan moj drugar koji je toliko bio ponosan i stalno je pričao kako ima strava posao jer na poslu ne radi ništa a prima platu. Osudila sam ga pred celim društvom: čega se pametan stidi, budala se diči. Društvo nije reagovalo a njegova firma je „pukla“ pre mnogo godina. Toliko isto godina ga izdržava supruga.

Eto, šta je iskustvo i čemu nas uči. A sve zbog Facebook-a :)

Preuzeto sa bloga Marketing u praksi