Nacionalna obnova dolazi iz sposobnosti za rad, poslove i stvaranje nacionalnog bogatstva.

Mi Srbi smo odavno u Evropi, posebno onoj koju su odlikovala velika sukobljavanja, razaranja i pogibije. U tom smislu bili smo među najistaknutijim Evropljanima. Na sreću, nije nas bilo među porobljivačima i istrebiteljima. Na žalost, premalo smo bili među Evropljanima kao uspešnim graditeljima, a gotovo smo neprisutni u ugodnosti evropskog postojanja i isključeni iz modernog evropskog razvoja. Nekad među prvima za puno evropejstvo, dospeli smo u poslednji red, a ispred nas su mnogi koji su nam decenijama gledalu u leđa. Sazrelo je vreme da u evropskom stilu i mi izvučemo neophodne pouke.

Na kraju dvovekovnog putovanja kroz modernu srpsku istoriju razbudili smo se u javi teške stvarnosti jednog naroda koji je plaćao enormne cene za najnormalnije stvari. Suočili smo se sa padom ponosa koji su najviše zgazili oni koji su u njegovo ime zavladali nama. Suočili smo se sa gubicima kakve je retko koji narod u istoriji svojih pregnuća doživeo. Došli smo do pitanja o tome ko smo i kako dalje.
Nadam se da smo takođe shvatili da je naša lokalna povest o tragediji velikim delom posledica i činjenja i planova koji su nam pristizali spolja, od moćnih stratega iz evroatlanskih krugova, kojima smo težili i koje smo često idealizovali. SAD i Evropska Unija, kao privlačni modeli dobro uređenog života, posle dva veka putovanja njima u susret, "neočekivano" su se pojavili pred nama - strogo i neumoljivo. Sad smo tu gde smo. Kako izaći iz klopke u koju smo dospeli?

Rad a ne rat

Očigledno je da snagu inercije istorijske matrice - koja nas je okivala svojim autoritetom - treba napustiti. Čuveno "ako ne umemo da radimo, umemo da ratujemo" treba odbaciti. Uvek smo umeli da radimo, samo što je čovek rada u našoj tradiciji vrednovanja uvek bio postavljen niže od ratnika. Štaviše, superiorna moralnost pripadala je oružju, a gotovo apriorna nemoralnost trgovini i poslovnom umeću. Interesi su uvek gore prolazili od ideala, a najviši rang su uživali oni ideali u kojima se nije mogao prepoznati nikakav, čak ni nacionalni interes. Kopanje provalije između interesa i ideala bilo je, zapravo, razdvajanje čoveka u normalnosti njegove ljudske prirode. Sada valja spajati ono što smo neprirodno razdvajali, valja napraviti zaokret ka normalnom poretku stvari kako bismo uopšte mogli iskoračiti do nacionalne obnove. Prvi srpski ustanak predvodili su ljudi koji su se najviše isticali sposobnošću za poslove i rad.
Tako gledano, početak moderne srpske istorije dao je i trajan putokaz u jednoj stvari: nacionalna obnova dolazi iz sposobnosti za rad i poslove, iz stvaranja nacionalnog bogatstva. Ovaj putokaz posebno je dragocen danas. Osnovno pitanje pred nama je ono o nacionalnoj obnovi. Kao nekad, tako i danas, reč je o oslobađanju moći za svoj evropski identitet i Evropu kao prirodni istorijski i civilizacijski ambijent.

Modernizacija kao evropeizacija

Nama su potrebni i znanje kao put do produktivne prakse postojanja, ali i istorijska mudrost kao uporište za realna odmeravanja sa izazovima savremenosti i pristižućim izazovima budućnosti. Potrebno je da konačno shvatimo da vreme radi za one koji rade za vreme, tj. da imamo vrlo ozbiljan problem sa nedostatkom vremena posle decenije tragedija, promašaja i nerazumlja.
Moramo sabrati naše ljudske potencijale oko praktične promene nepodnošljivog i ponižavajućeg stanja u koje smo kao narod dospeli. Zato je neophodna takva strategija razvoja koja će se osloboditi iluzije specifično srpskih velikih ciljeva i podrediti se logici i vrednostima dobro uređenog života. Veliki projekti od opšte važnosti su pred nama. Oni su deo nove evropske stvarnosti i osnova rastućih integracija naroda kojima je Evropa zajednički dom. Na nama je da svoju inovativnost demonstriramo u skraćivanju vremena neophodnog za našu unutrašnju modernizaciju, shvaćenu kao evropeizaciju.
Nadam se da su ratovi iza nas i da odbrana slobode i nacionalnog dostojanstva odsudno zavisi od sposobnosti stvaranja i veštine produktivne upotrebe oruđa za rad. Takva očekivanja daju i smer naporima: napori moraju prevashodno biti usmereni na praktično delanje. Rad glave i rad ruku valja objediniti na vaspostavljanju sadržaja i autoriteta ciivilizovanosti, a slobodarski potencijal naroda praktično operacionalizovati kao njegov demokratski kapacitet. Visoki status slobode u modernoj i ranijoj srpskoj istoriji prirodno bi trebalo da vodi demokratiji, kao poretku koga nema niti može biti bez ideje i prakse slobode. U obilju prepreka za moderan evropski put - za čije savladavanje će biti potrebno i dosta napora i mnogo vremena - ovo bi bila jedna od istaknutih prednosti srpskog društva i naroda: sloboda kao osnova jakog individualizma, individua kao uporište demokratije i demokratija kao zajednica ravnopravnih građana, zajednica kojom vladaju zakoni koji uzdižu vrednost života do najviših kulturnih standarda. Postići to značilo bi ispuniti zaveštanje srpske nacionalnooslobodilačke i demokratske revolucije započete Prvim srpskim ustankom.

Deo izlaganja na Filozofsko-književnoj školi u Kruševcu, na temu „Dva veka moderne srpske istorije u znaku povratka u Evropu"

Vreme 690, 25.3.2004, Dodatak