Орао сељак њиву, а наишао Свети Сава.

После поздрава рекао је орачу: „Нека ти је срећан рад! Само знај да ће ова година бити неродна, а биће и града!“ Када је Свети Сава отишао, сељак је помислио: „А што ја радим када ће бити неродице и града? Сав труд биће му узалуд!“ Дигао рало, па се вратио кући. Није више хтео ни да оре, ни да сеје. Година је била заиста неродна, па је пао и град и побио усеве. Али је родило опет овде – онде, град сатро многе њиве, а нешто и остало. Они што су радили нашли су бар толико берићета да су се могли исхранити до новог рода. А сељак који није орао и засејао остао је без ичега. Срео Светог Саву, па га упитао: „А што ти, оче духовниче, мене превари?“ – Божија воља, добри човече! Бог се наљути, покара, па и казни, зли се умилостиви, јер има благу душу. – Кад је тако, рекао му сељак, онда иди Богу питај га шта да радим да ми деца не помру од глади. Отишао Свети Сава Богу, па му је све испричао како је било. Бог му је казао: „Ја сам рекао да неће родити и да ће бити града, али нисам рекао да се не ради. Иди, па кажи том човеку да пожање стрњику свог комшије, па ће имати хлеба за децу.“ Вратио се светац на земљу, па казао сељаку Божију поруку. Кад га је саслушао, сељак је рекао: „Ко још жање стрњику?“ – „Твоје је је да радиш, а Бог ће одлучити шта ће бити!“ – поучио га је Свети Сава. Сељак послушао, пожео стрњику, однео је на гумно, па свршио вршидбу. Кад је избацио сламу с гумна, остало му жито.
Од чуда је узвикнуо: „Милостив си Боже, и мудре су речи твога угодника Светитеља Саве!“
Отада је увек радио, па је увек имао!