Свети Сава путујући дође у једно село, где је по своме обичају поучавао народ. Па ће тако у разговору рећи: „Вала, ове године биће велика неродица, - родиће, ама ће град све све сатрти“. И Свети Сава оде даље.

Сад неки сељаци стану размишљати у себи: „Кад нам светитељ рече, да ће бити неродица, нећемо ништа ни сијати. А и зашто би сијали и мучили се, кад нећемо никакве вајде виђети, а оно сјемена нек нам се бар у невољи нађе.“ А други ће опет: „Божја је воља! Па ако буде неродице, Бог је тако наредио. Ми ћемо засијати к'а и досле, па што Бог да“.
И заиста те године паде велики град и сатре многе усјеве. Они, који су били засијали к'а и досле, - богме, град сатр'о велики дио, али овдје мало, ондје мало, - еле, они саберу толико, да се могу прехранити док стаса нови род. А онима, што нијесу ништа засијали, текло нешто старе хране, ал'не дотекло; те тако осташе без игдје ишта.
У том наиђе Свети Сава, па кад сазнаде шта су ови урадили, рећиће им: „Ама браћо, ако сам вам казао, да ће бити града, нијесам вам казао да не радите, јер је опет све у божијој руци. – ради па ћеш имати!“