|
„Увек је био марљив, највише га је љутила лењост“ - Ружица Ђинђић.
У емисији Ђинђић - лично (Б92, 2008), Ружица је на следећи начин одредила Зоранов политички тестамент: „Не може да се промени Србија а да се не промени менталитет, однос према послу“.
И заиста, радна етика је чинила основу Ђинђићевог реформизма:
Не може да се промени Србија, а да
сви останемо непромењени. Да би се
променила Србија, свако од нас мора
помало да се промени, у свом приступу
проблемима, у свом менталитету,
у својим радним навикама,
јер Србија – то је збир свих нас.
Болело га је што тако мало људи има став: „Могу да радим 14 сати, да спавам 4 сата, да поклоним 2 године својој земљи.“
Више пута је истицао мерило рада и резултата:
Истина је да ја политику не схватам као стицање популарности путем симпатија, него као стицање подршке путем уважавања резултата. Нисам ту да ме волите, него да обавим посао у интересу земље.
Мој циљ није да ме воле, мој циљ је да људи уважавају мој рад. Не могу да радим уместо вас.
Друге изјаве:
Суштина јеврејске изреке „боље џаба да радим, него да седим код куће“ управо је у томе – ако радиш, упознаћеш људе, научићеш нешто, отвориће ти се неке могућности. Ако седиш код куће, остаћеш изван система и остаћеш биљка коју неко залива. Значи, најгоре је бити пасиван. Наш проблем, као народа, баш је то – што смо пасивни и што очекујемо да неко други решава наше проблеме. И што понекад уживамо у улози жртве.
За успех сваког посла мора да постоји план, да се тачно зна шта се хоће, не да се експериментише, иако нам је то национална особина. Треба много више времена утрошити за оштрење тестере, него дрва сећи тупом машином.
Кад нешто одлучим да радим, онда идем до краја, до циља. Наравно, с том одлучношћу прихватам и цену која је урачуната у то.
|