Ако као друштво и држава имате просјачење као основну филозофију...

Пошто су добиле шта су могле од Запада (ММФ, ЕБРД, ЕУ), српске власти су се окренуле Кини и Русији. Сада тамо траже средства наводно за градњу саобраћајница. Недостају само несврстани, па да данашње власти изједначе „најбоље" Брозове резултате. По ко зна који пут спадамо на то да нам се схватање економије исцрпљује на просјачком шеширу. Тај проблем нисмо ни пробали да искоренимо после 2000. Донације, опраштање дугова, нови зајмови, итд. - све нам је било драже него да засучемо рукаве.

Ако идете около са просјачким шеширом, порука је врло јасна. Уместо да направимо поредак који прави паре, радије идемо у просјачење. То је слично навици неких појединаца да просјаче, уместо да нешто раде. Људи на личном нивоу јако лоше вреднују такве појединце. Сматра се да је просјачење алиби да се дође до новца, уместо да се он заради. Занимљиво је зашто већина у Србији не размишља према истом стандарду и када је у питању јавна политика која се овде доминантно води. Просјачење замерамо појединцима, а опраштамо држави, мада за то нема оправдања. Просјачење и на индивидуалном и на друштвеном нивоу јесте исти тип економске активности, концепција преживљавања. Ни у једном ни у другом смислу се не креира нови доходак, него се постојећи прерасподељује.

Има низ таквих активности где се доходак не креира него прерасподељује, као што су корупција, рент сикинг (тражење ренти), крађа. По природи, законском статусу или месту одвијања оне су наравно различите, али у једној важној ствари су истоветне. Такве активности су не само непродуктивне, него и економски врло штетне. Ресурси који теку кроз њих се просто расипају, спискавају, уместо да нађу продуктивну употребу. Можда један део људи сматра да није добро ако просјачите код куће, зато што новац узимате од домицилног становништва, као када би пирати пљачкали локални свет. Али ако се пљачкају страни бродови, онда би то по истој логици било у реду. А није. Ако неко просјачи, он шаље поруку да му је на тај начин боље, него са неком алтернативном делатношћу, рецимо да нормално ради. Овде можемо да оставимо по страни појединце који просјаче, њих је лакше оправдати, коначно не знамо њихове личне и друге прилике. Мало више знамо о сопственим друштвеним и економским околностима, јер су оне јавне. Зато је у овом смислу и много занимљивије питање: зашто један од ретких друштвених континуитета имамо управо у паразитској, просјачкој филозофији?

Ако као друштво и држава имате просјачење као основну филозофију, тиме шаљете поруку да не можете без тога да преживите. Такође кажете да вам је лакше да просјачите, него да радите. Наравно, то рађа питање: зашто до сада нисте радили, уместо да просјачите? И чини ми се да ту долазимо до основе проблема. Да бисмо радили и тиме зарађивали за живот, морали бисмо да се променимо. А то нам тешко пада из бар два разлога. Прво, промена није бесплатна, она кошта. Друго, питање ризика. Треба да настане један сасвим нови поредак у коме за наш положај стално морамо да се боримо, као на утакмици. То изоштрава ризик рада и пословања, који се из угла просјачког света не види тако јасно.

Чини се да Србија подсећа на велики експеримент у коме људи одбијају промене, иако је то једини озбиљан начин да се живи боље. Пошто се пљачка кажњава у данашњем свету, онда просјачење остаје једини модус. Зато и у ЕУ само видимо фондове које ћемо добити, а не и прилике које бисмо такође добили на европском тржишту да хоћемо да радимо. Али пошто до уласка у Унију има много година, можда и схватимо да је место шеширу на глави, а не у руци.

Мирослав Прокопијевић, Просјачки шешир, Економист 465