Ako kao društvo i država imate prosjačenje kao osnovnu filozofiju...

Pošto su dobile šta su mogle od Zapada (MMF, EBRD, EU), srpske vlasti su se okrenule Kini i Rusiji. Sada tamo traže sredstva navodno za gradnju saobraćajnica. Nedostaju samo nesvrstani, pa da današnje vlasti izjednače „najbolje" Brozove rezultate. Po ko zna koji put spadamo na to da nam se shvatanje ekonomije iscrpljuje na prosjačkom šeširu. Taj problem nismo ni probali da iskorenimo posle 2000. Donacije, opraštanje dugova, novi zajmovi, itd. - sve nam je bilo draže nego da zasučemo rukave.

Ako idete okolo sa prosjačkim šeširom, poruka je vrlo jasna. Umesto da napravimo poredak koji pravi pare, radije idemo u prosjačenje. To je slično navici nekih pojedinaca da prosjače, umesto da nešto rade. Ljudi na ličnom nivou jako loše vrednuju takve pojedince. Smatra se da je prosjačenje alibi da se dođe do novca, umesto da se on zaradi. Zanimljivo je zašto većina u Srbiji ne razmišlja prema istom standardu i kada je u pitanju javna politika koja se ovde dominantno vodi. Prosjačenje zameramo pojedincima, a opraštamo državi, mada za to nema opravdanja. Prosjačenje i na individualnom i na društvenom nivou jeste isti tip ekonomske aktivnosti, koncepcija preživljavanja. Ni u jednom ni u drugom smislu se ne kreira novi dohodak, nego se postojeći preraspodeljuje.

Ima niz takvih aktivnosti gde se dohodak ne kreira nego preraspodeljuje, kao što su korupcija, rent seeking (traženje renti), krađa. Po prirodi, zakonskom statusu ili mestu odvijanja one su naravno različite, ali u jednoj važnoj stvari su istovetne. Takve aktivnosti su ne samo neproduktivne, nego i ekonomski vrlo štetne. Resursi koji teku kroz njih se prosto rasipaju, spiskavaju, umesto da nađu produktivnu upotrebu. Možda jedan deo ljudi smatra da nije dobro ako prosjačite kod kuće, zato što novac uzimate od domicilnog stanovništva, kao kada bi pirati pljačkali lokalni svet. Ali ako se pljačkaju strani brodovi, onda bi to po istoj logici bilo u redu. A nije. Ako neko prosjači, on šalje poruku da mu je na taj način bolje, nego sa nekom alternativnom delatnošću, recimo da normalno radi. Ovde možemo da ostavimo po strani pojedince koji prosjače, njih je lakše opravdati, konačno ne znamo njihove lične i druge prilike. Malo više znamo o sopstvenim društvenim i ekonomskim okolnostima, jer su one javne. Zato je u ovom smislu i mnogo zanimljivije pitanje: zašto jedan od retkih društvenih kontinuiteta imamo upravo u parazitskoj, prosjačkoj filozofiji?

Ako kao društvo i država imate prosjačenje kao osnovnu filozofiju, time šaljete poruku da ne možete bez toga da preživite. Takođe kažete da vam je lakše da prosjačite, nego da radite. Naravno, to rađa pitanje: zašto do sada niste radili, umesto da prosjačite? I čini mi se da tu dolazimo do osnove problema. Da bismo radili i time zarađivali za život, morali bismo da se promenimo. A to nam teško pada iz bar dva razloga. Prvo, promena nije besplatna, ona košta. Drugo, pitanje rizika. Treba da nastane jedan sasvim novi poredak u kome za naš položaj stalno moramo da se borimo, kao na utakmici. To izoštrava rizik rada i poslovanja, koji se iz ugla prosjačkog sveta ne vidi tako jasno.

Čini se da Srbija podseća na veliki eksperiment u kome ljudi odbijaju promene, iako je to jedini ozbiljan način da se živi bolje. Pošto se pljačka kažnjava u današnjem svetu, onda prosjačenje ostaje jedini modus. Zato i u EU samo vidimo fondove koje ćemo dobiti, a ne i prilike koje bismo takođe dobili na evropskom tržištu da hoćemo da radimo. Ali pošto do ulaska u Uniju ima mnogo godina, možda i shvatimo da je mesto šeširu na glavi, a ne u ruci.

Miroslav Prokopijević, Prosjački šešir, Ekonomist 465