I ko bi u tom slučaju bio saučesnik? Ko bi pre ubio nego živeo u društvu koje vrednuje rad? Prenosimo dva teksta koji između redova postavljaju ova pitanja.

Jer su rad i red izdajničke reči

Dragan Rakić, Strazbur, Glas javnosti, 23.2.2005.

Rečenica "sram te bilo, džukelo jedna" mogla bi da uđe knjige srpske istorije i udžbenike političkih nauka. Rezolucija kojom bi se obustavilo gonjenje članova porodice Slobodana Miloševića, koju su predložili radikali, pokazuje još jednom činjenično stanje u Srbiji kao i mentalitet ljudi koji sebe nazivaju političarima i "patriotama".

Činjenica je da većina ljudi u Srbiji nije razumela pokojnog premijera Đinđića i da je on mučki ubijen jer je želeo nešto što većina ne želi. Na filmu "Kopiraj i kapiraj", snimljeni su delovi govora pokojnog premijera, kroz koje se provlači samo jedna poruka Srbima kao naciji, kao i vizija o napretku nacije od vremena Miloševićevog pada pa do danas.

Reči koje Đinđić potencira su napredak, rad i sposobnost, da bi se ispravile greške počinjene tokom 60 godina od završetka Drugog svetskog rata. Kad premijer Đinđić spomene rad, od nekoliko desetina ili stotina ljudi u sali troje, četvoro tapšu, dok drugi u sebi oštre noževe. Kada Đinđić kaže "ne možemo s turskim mentalitetom u Evropu", onda, nema reakcija.

Da li su izdajničke reči pokojnog premijera kao što su rad, požrtvovanje , ne ostavljaj za sutra ono što možeš da uradiš danas, i radimo zajedno, a ne svako za sebe.

Kad Đinđić doda uz sve to da se trebalo rešiti Miloševića, tu je izvršio "izdaju", a kada je poslao Miloševića u Hag, tu je izvršio "zločin". Tako bar smatraju oni koji su ubili premijera.

Danas jedan ostatak prošlih režima, u sred srpske Narodne skupštine, glasno izgovara "sram te bilo, džukelo jedna". Zna Toma kako se vrši kupopoprodaja poslanika i gde se to radi. On ne poziva na rad, na napredak, već na ono tursko, "lako ćemo".

A šta su uradili ti radikali i "patriote"? Ništa, kao i prethodni Miloševićev režim.

Ako je Tomi Nikoliću srednji prst i njegov rečnik jedini podstrek za budućost Srbije, otići ćemo daleko u prošlost.

Slomili smo 5. oktobar

Mirjana Maslovarić, Beograd, Glas javnosti, 8.3.2005.

Eto pregazih obećanje dato sebi da vam neću pisati. Nadam se da će čitaoci, i oni do kojih bi trebalo da stigne ova poruka, pokušati da shvate i promene nešto kod sebe ako žele bolji život za sve nas.

Poruka teksta objavljenog na stranicama Glasa čitalaca od 23. februara, pod nazivom "Jer su rad i red izdajničke reči", gospodina Dragana Rakića iz Strazbura, upućene su narodu, sem što predstavljaju citat iz govora premijera Zorana Đinđića. Bio je to pravi izazov za mene, mada se moje pisanje nikada nije vezivalo ni za jedan tekst. Uvek sam iznosila svoje viđenje aktuelnih tema, dobra radi za naš narod. Ugroženi smo svojim podelama, a tako pomažemo onima spolja, koji zdušno očekuju naše konačno uništenje i nestanak.

Tekst g. Rakića, podsetio me je šta je ustvari srž za bolji život jednog naroda, za njegovo bitisanje i opstanak. Gospodin Rakić je napisao jedan odličan tekst i uputio jasnu poruku narodu i vlasti. U ovom tekstu navedeno je sve ono što mi na žalost ne posedujemo ali ne želimo ni da prihvatimo: - Rad, red i disciplina.- Mi se hvalimo da posedujemo sposobnosti kojih se drugi stide: - Laž, prevara, podvala, nameštaljka.

- Isto tako, zlatno je pravilo da ne ostavljaš za sutra ono što možeš da uradiš danas. I jednoga i drugoga držala sam se celog života, a tako sam i decu vaspitala. I moram priznati da je sve bilo bez pravog uspeha, kakav sam uostalom i mogla očekivati u ovakvoj sredini i okruženju. Nažalost ništa se nije promenilo ni te prelomne 2000. godine. Pitam se da li je bila prelomna, ili smo je ponovo slomili?

I još o jednom događaju. Prošle godine slučajno sam se našla u jednoj prodavnici, pored bivšeg ministra iz vlade g-dina Miloševića.

Na moju tihu primedbu da li je njegova prepuna kesa plaćena od srpskih para, on me pogledao strašno (a strašno i inače izgleda). Reči upućene meni glasile su: "Džukelo jedna"! Moj odgovor je bio hladan: "Pa ja od Vas bolju reč nisam ni očekivala, to je vaš rečnik". Komentar dalji nije potreban.

Zahvaljujem se Glasu javnosti koji nam omogućava da se bar negde čuje i naš glas.