Hesiod je prvi koji ne samo svojim Helenima nego i svemu čovečanstvu objavljuje da ono što obezbeđuje spoljašnje i unutrašnje spokojstvo čovekovo i pravilan saobraćaj između ljudi nisu rat, nasilje i pljačka, nego pravda, dobar poredak i rad, a to važi naročito danas...

Dok je ideal homerskoga društva ratnički ideal, jer mirniji način života ne može da zadovolji njegovu besnu žudnju za moćnim potvrđivanjem svoje strasne ličnosti, beotski zemljoradnik nasuprot tome idealu postavlja ideal radljivosti, ukazujući na nužnost samopotvrđivanja i rada kao izvora svakog napretka. U Poslovima on ističe da i ona ozbiljna i uporna borba kojom čovek radnik mirno i nesavitljivo savlađuje grubu stvarnost zaslužuje ime heroizma, jer i ona, u otporu prema snazi svirepih stihija, odgaja osobine koje su od večite vrednosti za modelisanje ljudskog života. U njegovoj poeziji još nema pozitivnog izraza za pojam marljiv i revnostan, ali on, u Poslovima, neprestano prekorava onoga ko je neradljiv (ἀεργός), i neradljivost (ἀεργίη) smatra za sramotu (st. 311). On je prvi i gotovo jedini Helen i prvi Evropljanin koji poznaje blagoslov znoja i rada i slavi vrednoću, jer samo radljivom rukom ljudi gospodare nad zlom i postaju moralno bolji i postižu blagostanje i obezbeđenost. Stihovi u kojima je Hesiod izrazio vrednost rada u ljudskom životu jesu stihovi kojima se on najviše obesmrtio, jer oni kroz vekove i vekove neprestano lete od usta do usta:

Jer nevaljalstva možeš na pregršti uzeti lako:
gladak je do njega put, a stan mu nije daleko.
Ali pred odliku znoj položiše besmrtni bozi:
duga i strma putanja i vrlo tegotna sprva
vodi na vrhove k njoj: a kad si se popeo na vrh,
onda je lako već dalje, ma tegobna bila i tako
(Poslovi, 287—292).

U tom pravcu Hesiod svom bratu Persu daje ovakve moralne savete:

Perse, rode božanski, razmahuj, neka te mrzi
glad, a boginja časna, Demetra, s vencem od klasja
neka te voli i žitom ispunjava žitnicu tvoju.
Glad je svakom kraju drugarica neradna sveta.
Bozi i ljudi se ljute na onog štono bez posla
živi i svojim životom na troma nalik je truta,
koji ne dela ništa i pčelinu raznosi muku.
Ti pak trudi se s merom i poslove radosno vrši,
da ti se svaki put sprema na vreme napuni hranom!
Samo delanjem čovek i stada stiče i blago,
delanjem on i draži postaje bozima večnim.
Delanje nije sramota, sramotu donosi nerad
(Poslovi, 308—310).

Protivstavljanje odlike (ἀρετή) nevaljalstvu (κακότης) dokazuje da se ovde odlika ima uzeti sasvim u moralnom smislu: ona nije stara velmoška ratnička odlika, ni boljarska odlika, koja se osniva na imovini, ugledu i časti, nego odlika koja se pojavljuje kao posledica moralnog delanja. Merilo po kome Hesiod prosuđuje odličnost jeste moralno delanje i rad, i oni donose blagostanje, uspeh i ugled.

Miloš Đurić, Istorija helenske književnosti, Beograd, 2003, str. 132, 134-135