Бошко Јакшић, Vox Populi, Политика, 05.04.2009
Тмурно финансијско време морало би да буде искоришћено да рашчистимо са неким наслагама прошлости нашег понашања, односа према раду. Пре свега са тешким натрунима архаичног менталитета.

Глас народа је, уз помоћ медија, одрадио своје: власт је одустала од непопуларног намета на вилајет и наговестила да уштеде може да нађе у сопственом понашању.

Да ли је то последица притиска или чињенице да влада тумара у потрази за неким решењима, тек резултат је да је Цветковићев кабинет уважио ставове гневне већине која је, нека не забораве, владу довела на власт и којој та влада одговара. Јавност је показала снагу.

Захваљујући томе кренуло се у „друго рачунање” које је показало да буџетске рупе могу да се зачепе ако министарства смање трошкове за четвртину, ако се у државној администрацији смање плате веће од 40.000 динара, ако се повећају акцизе на гориво, додатно опорезују разговори мобилним телефоном и ако се уведе порез на луксуз.

Одустало се од „солидарног” пореза, чиме је власт признала да може да буде рационалнија – под притиском. Рекао бих да Цветковићев изнуђени потез изнуђује похвалу јер је прихватио да уважи vox populi.

Могло је и друкчије, мада тешко да би влада преживела. Погубила је кредибилитет: више од 70 одсто испитаника једног истраживања не верује министрима.

Сада чекамо ову недељу да би чули које су нове владине мере које терет кризе од грађана треба да превале на државу и запослене у њеним органима. Засад нема конкретног плана за уштеде.

Има ту доста предлога да се смањи ово, укине оно. Нисам до краја уверен да ће владина сакупљачка привреда попунити буџетске празнине. Притиснути кризом, људи ће се мање возити и ређе телефонирати, па ће влада морати да нађе озбиљније изворе финансирања. Плашим се да ће новац бити пронађен у смањивању инвестиција.

Синдикати су забринути, па најављују протесте од 29. априла. Добро је што су се синдикати активирали. После година таворења и затварања очију пред проблематичним приватизацијама, сумњивим јавним набавкама или платама по управним одборима, коначно су се огласили.

Притисак јавности и активирање синдиката су симптоми функционалне демократије, карактеристике озбиљне капиталистичке државе европског типа. Звучи парадоксално, али да нема кризе не би било ових знакова упозорења. Можда ће нам глобални финансијски проблеми помоћи да изађемо из демократског пубертета.

Ово је потврда старе, готово фразеолошке истине да свака појава има своје лице и наличје. Добру и лошу страну. Па и криза.

Радије бих да заборавим „добре стране кризе” о којима су говорили Ђелић и Динкић. У овој земљи, у којој су многе ствари насађене наглавце, неки бољитак могу да донесу лоше стране кризе.

Нисам спреман на индулгенције, још мање на олако праштање промашаја у тешким временима, али не бих превише о влади. Не барем овог пута. Могли би да проговорима о нама.

Свесно овога пута не пишем о тајкунима, корупцији, неефикасној држави, гломазној бирократији, непостојању производње, лутањима владе да нађе какав-такав одговор на кризу коју је детектовала са недопустивим закашњењем.

Тмурно финансијско време морало би да буде искоришћено да рашчистимо са неким наслагама прошлости нашег понашања, односа према раду. Пре свега са тешким натрунима архаичног менталитета.

Рецимо када се прича о отпуштањима. Већ су почела и још ће их бити. Кад је већ тако, зар не би могли да се ослободимо старе самоуправне праксе која је погодовала нерадницима. „Пусти га, добар је човек”, „Шта с њим да радиш када је алкохоличар”, „Немој против ње, она је шефова”. Итд.

Сви ми, било где да радимо, знамо ко око нас колико вреди. Али када дође тренутак да то отворено признамо, онда се повлачимо. Дивимо се потајно оштрим дијалозима у америчком социјалном филму, а када треба да кажемо да би тај и тај требало да изгуби посао јер годинама ништа не ради а држи руку у вашем џепу, онда заћутимо.

Српски социјални дијалог своди се на кафану или кућно ћаскање. Скенери ту раде пуном паром. Опљунемо нераднике, невољно признамо да је неко добар иако нам није симпатичан. Штавише, баш је гад. И крај.

На послу су емотивне категорије небитне. Вођен идејом ефикасности и профита капитализам не трпи ни социјалну болећивост ни личну осветољубивост. Оне не само да коштају послодавца, већ и све нас. То је та окрутна примеса система. Окрутна али реална.

Криза је прилика да отресемо перут. Страх од губитка радног места могао би, и морао, да промени навике.

Седео сам пре неки дан са новинаром „Пари мача”. Први пут је у Србији. Био је фасциниран када су га у понедељак одвели на неки сплав на Сави. Препуно. Удри ме до зоре. „Питао сам да уторак није неки празник. Рекли су да није. У Француској тога нема”.

Звучи познато. Као из вица о оном Јапанцу који је мислио да је у Србију бануо у дану генералног штрајка. Наравно да на Западу кафићи нису преко дана дупке пуни. У радно време срећете пензионере и понешто младежи. Сви остали раде.

Да све буде сложеније, и опасније, нама то пландовање у дубини душе некако прија. Нека они само диринџе. Нека се тресу сваки пут када оду на благајну фирме. Ко их шиша. Па шта кошта да кошта. А требало би, по скромној процени просечног Србина, да државу кошта хиљаду евра месечно. У просеку. Заслужили смо европски стандард. Ми смо део Европе.

Топографски јесмо. Што се (не)рада тиче многи не припадају времену заоштрене конкуренције и отказа, подразумевајућих социјалних разлика. Намерно не помињем сурову транзицију чији су закони много оштрији од уходаног капитализма.

Владе су ту да би се мењале, али постоји и део који припада свима нама, обичном свету. Сада је дошло време да плаћамо рачуне. Глобализовани свет никоме на даје поштеду. Нема те социјалне државе која може да издржи нашу количину нерада. Време је да се и ми мењамо.

Што рекао Џон Кенеди: не питајте шта држава може да учини за вас, већ шта ви можете да учините за државу. Држава, то смо ми, а не она мањина што свако вече у колонама промиче ТВ дневницима.