Jasna reformska misao Memoranduma iz sredine osamdesetih, zasnovana na vrednosti rada, neopravdano je ostala u senci spornih političkih pitanja. Analiza je na momente bolno savremena.

Memorandum na samom početku, kao prvi primer problema navodi „nerad i neodgovornost na poslu”, poglavlje o krizi privrede završava pitanjem „kako ponovo afirmisati rad kao osnovu egzistencije, društvenog i ekonomskog položaja čoveka“, a u zaključku donosi:

Društvene reforme treba da u najvišoj meri aktiviraju i ljudske snage čitave zemlje kako bismo postali produktivno, prosvećeno i demokratsko društvo sposobno da živi od svog rada i stvaranja, moćno da daje svoj doprinos svetskoj zajednici.

Drugi citati:

Nagrađivanje prema rezultatima rada nije moglo biti ostvareno u privredi bilo zbog nerešenog pitanja primarne raspodele, bilo što mnoga preduzeća ubiraju rentu od društvenih sredstava. Zbog socijalnih razlika koje se ne zasnivaju na radu, motivi radnika za povećanje produktivnosti rada morali su biti slabi. Povlađivanje neradu i drugi vidovi socijalne demagogije visoka su cena za društveni mir i održavanje materijalnih privilegija vladajućih slojeva.

Motivi radnika za povećanje produktivnosti rada nisu ojačani uprkos naglom usponu realnog ličnog dohotka. Ova za nosioce ekonomske politike neočekivana tendencija, koliko dokazuje neodrživost koncepcije da je porast lične potrošnje dovoljan da pokrene čitav razvoj, toliko otkriva neotklonjive slabosti oficijalno prihvaćene „dogovorne ekonomije“ lišene ekonomske prinude na rad.

Svest o poštenom radu gotovo ne postoji. Malo je onih koji sebi postavljaju pitanje šta su i koliko su uradili za dohodak koji primaju. Uslovi privređivanja su neujednačeni, što vodi napuštanju principa nagrađivanja prema radu. Lični dohoci po preduzećima često zavise manje od rada, a više od nečije veštine da se izbori za veće cene ili niže doprinose. Sistematsko pokrivanje gubitaka jednih iz sredstava koja su zaradili drugi destimulativno deluje na obema stranama. Relativno veliki broj ljudi stekao je bogatstvo na legalan način mimo rada.

Zasićena ekonomskim neracionalnostima, ekonomska klima nije ostala bez uticaja i na ponašanje građana, koji su, zahvaljujući i zaduženju zemlje u inostranstvu, sve do izbijanja krize brzo podizali životni standard. Nagli porast lične potrošnje sa lako primetnim elementima rasipništva, ostao je u svesti građana kao zasluženi domet. Opadanje realnog ličnog dohotka, u čemu valja videti i njegovo prinudno usaglašavanje sa stvarnim nivoom produktivnost rada, doživljava se kao nečije neopravdano nasilje, a ne kao objektivna nužnost. Drugačije ne može ni biti ako se godinama u zemlji troši dohodak veći od stvorenog. Uzimanjem potrošačkih i investicionih kredita, kupovinom uvozne robe po niskim cenama, dodelom društvenih stanova i niskim stanarinama značajan deo građana dobijao je društvene subvencije. Ekonomske neracionalnosti i izopačeni ekonomski odnosi dugo traju i svuda su lako uočljivi. Zbog toga ih građani smatraju normalnim. Svaki je u takvim odnosima, polazeći od užih interesa, tražio svoj obrazac ekonomskog ponašanja koji je za određene grupe mogao biti i uspešan, ali je za društvo i privredu po pravilu bio poguban. Iskrslo je mučno pitanje: kako ponovo afirmisati rad kao osnovu egzistencije, društvenog i ekonomskog položaja čoveka.