Најтиражнији српски роман популарност дугује главном јунаку, Милутину. Разборити сељак је оличење аутентичних српских вредности, нарочито рада.

Његов лик отелотворује домаћински систем вредности, а његове патње и ироничне примедбе разобличавају онај супротни, заснован на неодговорности, незахвалности и површности. У борби та два Милутин губи, на своју личну, али и општу српску трагедију, у којој се и данашњи читалац лако препознаје.

Милутин највише цени рад. Он је домаћин: „радим, стичем, бољирам“. Један од оних „на које се ослањају цареви и краљеви, они који су државу стекли и сачували. Дабоме, домаћини који своју земљу раде и својим радом децу своју ране.“

Он ради и на црвено слово. Кад се богати, добит улаже у посао, а штеди на личним потребама: „Не купујем нека одела. Ни обућу скупоцену. Што ми треба у кући, направим сам ил у селу. Живана ми приговара да јој купим ципеле. Има, вели, двајес година како сам јој обећао. Ама, жено, претрпи се још коју годину док се још мало не подсолимо, онда ћу ти купити, а сад скупљам паре да купим коње.“

Рад „Србина најлакше може окрепити“. И хлеб се поштује због рада „Чекај, не бацај лебац - подигнем онај комад леба и пољубим, па му покажем на плуг и орање - ово мора да се поштује. Покажем му онај лебац: Ја ово, синовче, поштено зарађујем, за мене нема леба без мотике.“

На крају романа, српска радна етика је Милутину дошла главе. Део преносимо у целини:

Е па, ето, прође и време затвора. Издржасмо и то, а Милутин не издржа. Прште му срце. Прште. Прошлог лета. За време копње кукуруза. Не могу ти посигурно рећи да л’ прође две или три недеље откако ти оде из затвора, приђе ми он па ме пита: Оћемо ли, Мијаило, да копамо кукуруз?

Државни - правим се ја, оћу да га искушам - затворски кукуруз да копамо, побогу?

Кукуруз је кукуруз - вели он.

Како ти кажеш, Милутине, ако ти велиш да копамо - да копамо.

Да копамо, нека виде голанфери и сецикесе и нека виде ови што су нас поапсили да смо ми домаћини, да нисмо ко они.

И копамо ми. И лакнуло нам од тога. Затворске њиве велике, а кукуруз, милина ти погледати. А Милутин, шта да ти кажем, није бољег копача било у срезу. Ко сад да га гледам - копа Милутин како је копо некад док је имо за кога да копа и зашто да живи. И све, веселник, погледа у небеса. Зоблачило се, стра га да ће киша.

Ама, Милутине, да ми не испаднемо смешни што смо вако нагрнули. А он, ни да ме чује. Пожурује и остале. Ово је пред кишу и берићет, говори. Јесмо ли домаћини и људи?

А они затвореници, сецикесе и провалници, љуте се, нису они никаки домаћини, нису ни будале. Не иде им у рачун, неће кукуруз у њине кошеве.

Кукуруз је кукуруз, чији је да је, на нашем је образу - једнако ће Милутин.

Ал шта то вреди, откуд сецикесе знају шта је кукуруз и копња, они људи не верују ни у каки севап, не мили се њима кукуруз. Ал ајде ти докажи Милутину, изгубио се био, заборавио да су домаћини једно, а лопурде друго. Лепо му је говорио Павле: Милутине, ови су људи опасни, они су за апсану створени, њи би свака влас на свету апсила и побила ко пацове; они су крали из кућа чија су чељад побијена за време рата, немој се инатити са такима, нисмо ми у тим годинама да можемо са њима на крај.

А Милутину не иде у главу, залетео, па тера своје, копа, веселник, онако како га дао бог и како га ми познајемо, копа брже од осталих, а кад истера врсту, он се врати па разгледа копњу и примећује оно на шта други не обраћају пажњу. И то му дође главе...

Истера своју врсту, па ко да је, да простиш, у својој њиви, иде вако и гледа како су други окопали.

Дабоме, стара навика, не одриче се човек у тим годинама лако навика... остало му то тако у крви. Ми сељаци кажемо: то му је у крви. Ал да л’ баш у крви, то ни доктори не знају; ја сам баш пито доктора Чабрића - испричам му све о Милутину вако ко теби сад, па га питам да л’ му је судбина била у крви. А он вели: тако се то само каже, Мијаило, а стварно не знамо шта је у крви, то је ствар неиспитана, нисмо то још посигурно утврдили.

И тако, види Милутин да је у оним врстама што копају сецикесе и провалници кукуруз снужден. Зна човек, повуче снуждени струк кукуруза и види да је подсечен, да мангупарија подсеца кукуруз.

Поче свађа. Љути се Милутин, љуте се сецикесе, реже ли реже. Милутин псује, дабоме, љут ко рис... псује им матер бескућничку - не сме да се уништава божија биљка која рани човека и стоку, црва и мрава и тицу небеску.

Не знам шта му би те се нако даде у псовку; мислим, луд човек, шта он има да се свађа са лоповима и разбојницима, ратним пљачкашима, човек треба да зна са ким може да се свађа - ајде, реци и сам.

Милутине - приђем му ја - немој им псовати матер, не познајеш ти зликовце, не знаш ти како они своју матер цене. А он ни да чује: Не могу, вели, сваке напасти да се бојим, срамота је, Мијаило. Видиш ти шта је са нама Шумадинцима, то је, вели, наопако, чега се све ми бојимо, па зар сад и од ове гамади да страујемо.

Милутине, кажем, нисмо ми више на цени, ми смо прегажени, шта има о томе да се прича.

Он ни да чује.

Онај Брља - тако су га звали, а био је главни међу лопурдама - смеје се и показује на Милутина: Погледајте, вели, лудог чичу, чита нам молитву, вуче мачка за реп, псује нам матер бескућничку, литија чича, улизује се властима, оће чича у своје гробље, у селендру, боји се да не остане у затворском гробљу. Све тако, па онда псује и он Милутину матору матер сељачку и буздованску. Псује, па каже: Ниси ти за затвор, затвор није за лудаке. У лудницу ћеш ти, ал прво има да платиш за потказивање.

Ама, није то било у питању, њи Милутин није ником ни поменуо, каки потказао, кам да јесте. Да јесте, можебити да би друкчије било. Није, де је он мого да потказује њи, деца су они за њега, мало старији од његовог покојног Радоја.

Ја мислим да су они били сигурни да Милутин неће казати ни за ћебовање... ја тако мислим.

Е да смо се ми надали да ће они Милутину ћебе на главу, друкчије би ми, али ко се томе мого надати. Руку на срце, мислим да се ни они баш нису надали да ће се нако завршити; али ето, није срце могло да издржи, превршило - доживео да га ћебују сецикесе и лопурде у затвору и, дабоме, попустило срце и готово.

Не знам да л’ прође два дана одкако га ћебоваше, срце му попусти. Старачко срце, синовче, попустило. Дабоме. Окрени, обрни, тако је. А човек није од челика, пресвисне човек. Тако ти је с једне стране, с друге како год погледаш испадне да је Милутин лепо умро. Сажалила му се небеса. Умро, због кукуруза.

Па кад погледаш, тако му дође - због кукуруза.