Najtiražniji srpski roman popularnost duguje glavnom junaku, Milutinu. Razboriti seljak je oličenje autentičnih srpskih vrednosti, naročito rada.

Njegov lik otelotvoruje domaćinski sistem vrednosti, a njegove patnje i ironične primedbe razobličavaju onaj suprotni, zasnovan na neodgovornosti, nezahvalnosti i površnosti. U borbi ta dva Milutin gubi, na svoju ličnu, ali i opštu srpsku tragediju, u kojoj se i današnji čitalac lako prepoznaje.

Milutin najviše ceni rad. On je domaćin: „radim, stičem, boljiram“. Jedan od onih „na koje se oslanjaju carevi i kraljevi, oni koji su državu stekli i sačuvali. Dabome, domaćini koji svoju zemlju rade i svojim radom decu svoju rane.“

On radi i na crveno slovo. Kad se bogati, dobit ulaže u posao, a štedi na ličnim potrebama: „Ne kupujem neka odela. Ni obuću skupocenu. Što mi treba u kući, napravim sam il u selu. Živana mi prigovara da joj kupim cipele. Ima, veli, dvajes godina kako sam joj obećao. Ama, ženo, pretrpi se još koju godinu dok se još malo ne podsolimo, onda ću ti kupiti, a sad skupljam pare da kupim konje.“

Rad „Srbina najlakše može okrepiti“. I hleb se poštuje zbog rada „Čekaj, ne bacaj lebac - podignem onaj komad leba i poljubim, pa mu pokažem na plug i oranje - ovo mora da se poštuje. Pokažem mu onaj lebac: Ja ovo, sinovče, pošteno zarađujem, za mene nema leba bez motike.“

Na kraju romana, srpska radna etika je Milutinu došla glave. Deo prenosimo u celini:



E pa, eto, prođe i vreme zatvora. Izdržasmo i to, a Milutin ne izdrža. Pršte mu srce. Pršte. Prošlog leta. Za vreme kopnje kukuruza. Ne mogu ti posigurno reći da l’ prođe dve ili tri nedelje otkako ti ode iz zatvora, priđe mi on pa me pita: Oćemo li, Mijailo, da kopamo kukuruz?

Državni - pravim se ja, oću da ga iskušam - zatvorski kukuruz da kopamo, pobogu?

Kukuruz je kukuruz - veli on.

Kako ti kažeš, Milutine, ako ti veliš da kopamo - da kopamo.

Da kopamo, neka vide golanferi i secikese i neka vide ovi što su nas poapsili da smo mi domaćini, da nismo ko oni.

I kopamo mi. I laknulo nam od toga. Zatvorske njive velike, a kukuruz, milina ti pogledati. A Milutin, šta da ti kažem, nije boljeg kopača bilo u srezu. Ko sad da ga gledam - kopa Milutin kako je kopo nekad dok je imo za koga da kopa i zašto da živi. I sve, veselnik, pogleda u nebesa. Zoblačilo se, stra ga da će kiša.

Ama, Milutine, da mi ne ispadnemo smešni što smo vako nagrnuli. A on, ni da me čuje. Požuruje i ostale. Ovo je pred kišu i berićet, govori. Jesmo li domaćini i ljudi?

A oni zatvorenici, secikese i provalnici, ljute se, nisu oni nikaki domaćini, nisu ni budale. Ne ide im u račun, neće kukuruz u njine koševe.

Kukuruz je kukuruz, čiji je da je, na našem je obrazu - jednako će Milutin.

Al šta to vredi, otkud secikese znaju šta je kukuruz i kopnja, oni ljudi ne veruju ni u kaki sevap, ne mili se njima kukuruz. Al ajde ti dokaži Milutinu, izgubio se bio, zaboravio da su domaćini jedno, a lopurde drugo. Lepo mu je govorio Pavle: Milutine, ovi su ljudi opasni, oni su za apsanu stvoreni, nji bi svaka vlas na svetu apsila i pobila ko pacove; oni su krali iz kuća čija su čeljad pobijena za vreme rata, nemoj se inatiti sa takima, nismo mi u tim godinama da možemo sa njima na kraj.

A Milutinu ne ide u glavu, zaleteo, pa tera svoje, kopa, veselnik, onako kako ga dao bog i kako ga mi poznajemo, kopa brže od ostalih, a kad istera vrstu, on se vrati pa razgleda kopnju i primećuje ono na šta drugi ne obraćaju pažnju. I to mu dođe glave...

Istera svoju vrstu, pa ko da je, da prostiš, u svojoj njivi, ide vako i gleda kako su drugi okopali.

Dabome, stara navika, ne odriče se čovek u tim godinama lako navika... ostalo mu to tako u krvi. Mi seljaci kažemo: to mu je u krvi. Al da l’ baš u krvi, to ni doktori ne znaju; ja sam baš pito doktora Čabrića - ispričam mu sve o Milutinu vako ko tebi sad, pa ga pitam da l’ mu je sudbina bila u krvi. A on veli: tako se to samo kaže, Mijailo, a stvarno ne znamo šta je u krvi, to je stvar neispitana, nismo to još posigurno utvrdili.

I tako, vidi Milutin da je u onim vrstama što kopaju secikese i provalnici kukuruz snužden. Zna čovek, povuče snuždeni struk kukuruza i vidi da je podsečen, da manguparija podseca kukuruz.

Poče svađa. Ljuti se Milutin, ljute se secikese, reže li reže. Milutin psuje, dabome, ljut ko ris... psuje im mater beskućničku - ne sme da se uništava božija biljka koja rani čoveka i stoku, crva i mrava i ticu nebesku.

Ne znam šta mu bi te se nako dade u psovku; mislim, lud čovek, šta on ima da se svađa sa lopovima i razbojnicima, ratnim pljačkašima, čovek treba da zna sa kim može da se svađa - ajde, reci i sam.

Milutine - priđem mu ja - nemoj im psovati mater, ne poznaješ ti zlikovce, ne znaš ti kako oni svoju mater cene. A on ni da čuje: Ne mogu, veli, svake napasti da se bojim, sramota je, Mijailo. Vidiš ti šta je sa nama Šumadincima, to je, veli, naopako, čega se sve mi bojimo, pa zar sad i od ove gamadi da straujemo.

Milutine, kažem, nismo mi više na ceni, mi smo pregaženi, šta ima o tome da se priča.

On ni da čuje.

Onaj Brlja - tako su ga zvali, a bio je glavni među lopurdama - smeje se i pokazuje na Milutina: Pogledajte, veli, ludog čiču, čita nam molitvu, vuče mačka za rep, psuje nam mater beskućničku, litija čiča, ulizuje se vlastima, oće čiča u svoje groblje, u selendru, boji se da ne ostane u zatvorskom groblju. Sve tako, pa onda psuje i on Milutinu matoru mater seljačku i buzdovansku. Psuje, pa kaže: Nisi ti za zatvor, zatvor nije za ludake. U ludnicu ćeš ti, al prvo ima da platiš za potkazivanje.

Ama, nije to bilo u pitanju, nji Milutin nije nikom ni pomenuo, kaki potkazao, kam da jeste. Da jeste, možebiti da bi drukčije bilo. Nije, de je on mogo da potkazuje nji, deca su oni za njega, malo stariji od njegovog pokojnog Radoja.

Ja mislim da su oni bili sigurni da Milutin neće kazati ni za ćebovanje... ja tako mislim.

E da smo se mi nadali da će oni Milutinu ćebe na glavu, drukčije bi mi, ali ko se tome mogo nadati. Ruku na srce, mislim da se ni oni baš nisu nadali da će se nako završiti; ali eto, nije srce moglo da izdrži, prevršilo - doživeo da ga ćebuju secikese i lopurde u zatvoru i, dabome, popustilo srce i gotovo.

Ne znam da l’ prođe dva dana odkako ga ćebovaše, srce mu popusti. Staračko srce, sinovče, popustilo. Dabome. Okreni, obrni, tako je. A čovek nije od čelika, presvisne čovek. Tako ti je s jedne strane, s druge kako god pogledaš ispadne da je Milutin lepo umro. Sažalila mu se nebesa. Umro, zbog kukuruza.

Pa kad pogledaš, tako mu dođe - zbog kukuruza.