B92, Poligraf, 7.11.2008
Kad vidim sebe u tom komadu, u toj ulozi, ja onda sav postajem veliki štreber i veliki radnik. Ne oslanjam se na nekakav talenat i mislim da se radom može mnogo postići.

Gost: Bora Todorović, glumac
Voditelj: Jugoslav Ćosić

Iza nas je još jedna stresna nedelja koju obeležavaju američki izbori, finansijska kriza, izveštaj Evropske komisije i promene kursa dinara. Vikend će sigurno biti relaksiranije i predstoji koncert Žan Mišel Žara i početak festivala „Slobodna zona“ u Beogradu, a sledeće nedelje, još jedan događaj vredan pažnje. Na velikoj sceni pozorišta Atelje 212, biće predstavljena monografija o glumcu Bori Todoroviću. Bora Todorović, gost poligrafa plus. Gospodine Todoroviću, dobro veče, dobro došli u Poligraf plus i na televiziju B92. Ne sećam se u suštini da sam Vas viđao u ovoj stanici, i nekako sam iz razgovora sa Vama razumeo da Vi niste baš skoro bili na Novom Beogradu?

Todorović: Ako govorimo o Novom Beogradu, kao delu Beograda, grada, onda se tu stvarno ne snalazim, na Novom Beogradu. Za mene su svi bulevari isti, ja ne znam na koju stranu treba da krenem kad treba da dođem preko Save. Stvarno se ne snalazim tu. Gubim svaku orijentaciju.

B92: U utorak će u Ateljeu, kao što sam rekao biti predstavljena monografija o Vama. Monografiju priređuje Savez dramskih umetnika Srbije i gospođa Madlena Cepter, ako se ne varam, a autorka je dramaturg Dragana Bošković. Pretpostavljam da Vi ipak znate, šta će se u njoj naći, da ona za Vas neće biti, barem što se sadržaja tiče, veliko iznenađenje?

Todorović: Znate šta, monografiju dobija svaki glumac, svaki glumac koji iza sebe ima jednu dobru karijeru i svaki glumac koji je dobio najveću glumačku nagradu, a to je Dobričin prsten. Prema tome, ja sam tu nagradu dobio malo kasnije, zato što me dugo nije bilo na pozorišnim daskama. Više sam bio okrenut filmu, bio sam slobodnjak, nisam pripadao ni jednoj pozorišnoj kući, ali dobro bolje ikad nego nikad. Atelje se setio mojih 30 godina u njemu, i predložio me za tu veliku nagradu i desilo se to što se desilo.

B92: Ali Vi niste dobili ni jednu nagradu za životno delo, Vi ste dobili tri i sad video sam da je neko duhovito primetio da svi imamo jedan život, a da ste Vi dobili tri nagrade za životno delo, ja sad naravno neću da Vas pitam šta Vam znače nagrade, to je tipsko mesto, ali moram da Vas pitam, kako ste primili te informacije o tim nagradama. Zaista različite jesu, ali jesu nagrade za životno delo.

Todorović: Znate šta, dobiti nagradu za životno delo je stvarno jedno veliko priznanje. To je priznanje, ne samo za posao kojim se dobitnik bavi praktično za glumu, kad sam ja u pitanju, to je priznanje za ceo jedan život, znate. Ja sam dobio stvarno tri nagrade. Te nagrade, kad čovek dobije, oseća sigurno radost što je dobio, eto obično se dobija pri kraju karijere. Dakle, približava se kraj te karijere, kraj nečega što je glumac toliko mnogo voleo i čemu je pripadao i fokusirao maltene čitav svoj život tome, ali ja, ja sam još uvek u nekoj, mogu da kažem, kondiciji, glumačkoj kondiciji i ne predajem se tako lako. Ja ću igrati i dalje imam baš neki projekat koji ću uskoro igrati. To je, ako smem da otkrijem, to je „Balkan Ekspres 3“ ostaje ista ekipa koja je igrala, svi smo isti, svi smo dosta stariji. Nove su okolnosti, nema Nemaca, ali je tu bombardovanje i kako se mi snalazimo u tim okolnostima, to ćete videti u filmu.

B92: Video sam da je Vaša, inače, čini mi se da su Vas u jednoj prilici pitali, - koja je od brojnih replika, koje su jako prepoznatljive, koje ste Vi izgovarali na filmu, Vaša omiljena i da ste pomenuli repliku, mislim da je baš iz „Balkan ekspresa“, - Samo da odnesem tetki lek.

Todorović: Da.

B92: Sigura sam da će mnogi, da će mnogi naši gledaoci da sa zadovoljstvom odgledaju taj film. Šta nam još o njemu možete reći, on je u pripremi zapravo, a sprema se i televizijska serija, ako se ne varam, koja će pratiti film.

Todorović: Da sprema se, samo se to i sprema, televizijska serija. Rekao sam Vam, da svi željno očekujemo da počnemo da radimo taj film. Naravno da te replike, koje su postale toliko prepoznatljive će se čuti i ovde i u ovoj novoj verziji. Ne znam, nisam još pročitao, ovo sam samo saznao priču, o čemu se radi, da su to te nove okolnosti, ali svi ostajemo isti, svi smo lopovi i dalje, svi smo muvatori i dalje itd.

B92: Snimili ste zaista brojne filmove, da ih sad ne nabrajam, siguran sam da većina naših gledalaca odlično zna u kojim ste filmovima igrali, ali da li ovaj film zauzima neko posebno mesto u tom nizu filmova koji su ostavili veoma dubok trag i u reakcijama gledalaca i u kinematografiji srpskoj?

Todorović: Jeste, ja imam svojih odabranih pet filmova, koje ja najviše cenim i volim sebe da vidim u njima.

B92: Je l’ bi ste mi rekli koje filmove Vi najviše volite na primer, od filmova u kojim ste igrali?

Todorović: Volim „Balkan ekspres“, volim „Maratonce“, volim „Dom za vešanje“, volim „Balkanski špijun“, volim „Profesionalca“, volim „Nacionalnu klasu“, još mnogo, mnogo filmova, da ih ne nabrajam sve. Ne mogu ni da ih se setim.

B92: Igrali ste u još jednom filmu skoro, to je film „Sveti Georgije ubiva aždahu“, koji u nekoj fazi post-produkcije, nešto u poslednje vreme nema baš mnogo informacija. Šta se događa u ovom trenutku s njim?

Todorović: Ja mislim da je ta post-produkcija pri samom kraju. Ljudi su već odgledali film, film je zaista veoma impresivan, tako kažu ljudi, a i ne sumnjam u to, zato što je scenario i taj predložak za film, stvarno izvanredan. To je pravljeno pod drami „Sveti Georgije ubiva aždahu“, Duška Kovačevića i to je stvarno jedna bila veoma impresivna predstava u Ateljeu 212. Ne sumnjam da će je film još više obogatiti, s obzirom da je to jedan medij koji je mnogo komunikativniji i pruža i glumcima i reditelju puno, puno više, mnogo više, mnogo više šansi da napravi zaista jedno remek delo. I verujem to, apsolutno u to.

B92: Pomenuli smo već, dobili ste tri nagrade za životno delo, dobili ste zapravo jako puno nagrada. Hteo sam da Vas pitam, gde stoje? Da li ih razlikujete uopšte? Kako izgleda Vaša soba?

Todorović: Stvarno sam dobio dosta nagrada, ja stvarno ne znam za šta su, za šta koja nagrada, zbog kog filma, zbog koje televizijske emisije, pripada izvesna nagrada. Ja kad uđem u tu sobu, ja moram da uzmem tu statuetu u ruke, da je pročitam okolo svuda, da vidim za šta sam je dobio, zaista. Nagrade sam voleo, naravno, moram da priznam. Kao mlad glumac voleo sam nagrade, naravno, ako sam bio u konkurenciji za nagradu. Međutim ta želja za nagradom i taj refleks uopšte za nagradom to je, kako čovek godinama ima sve više i više uspeha, već postoje neke nagrade iza vas i onda se malo i realtivizuju te nagrade.

B92: A i maločas ste rekli da se ne predajete tako lako. Da li Vam je izazov, nekako kad čovek pogleda ta priznanja, nameće se zaključak da Vam je nekako Srbija tesna, a znam da ste igrali i u Zagrebu, u Hrvatskom narodnom kazalištu, čini mi se jedno četiri godine, doduše negde 50-ih godina.

Todorović: 60-tih, da.

B92: Od ’57. do ’61., ’62. čini mi se. Da li mislite da se ponovo vratila ta nekakva normalnost u kulturni prostor regiona u kom bi moglo da se desi da se ponovo razmenjuju projekti i da se u koprodukcijama prave neki projekti, koji bi možda imali mnogo više publike, nego što pojedinačno države imaju.

Todorović: Ja mislim da su te stvari već pri kraju manje – više su prevaziđene, ne samo na planu kulture, nego uopšte, na planu. Evo vidite šta se dešava, Hrvati investiraju novac ovde, mi investiramo tamo, Mišković kupuje sada Merkator, te stvari su mahom prevaziđene, zato što postoji dobra volja građana da se to prevaziđe. Sem toga mi imamo jednu svoju oazu kojoj pribegavamo kad naiđu tako neka krizna vremena, neku eksteritorijalnost, slikar se zavuče u svoj atelje i sasvim je dovoljan sebi, sam sebi i svom radu. Mi isto tako smo okrenuti svom poslu, radu, ne gledajući na nemaštinu, na sve ono što donosi ovaj surovi život.

B92: Hajdete da Vas pitam za jednu, da tako kažemo, vedriju stranu ovog života. Vi ste zaista igrali u mnogim komedijama i tragikomedijama, koje su zapamćene, a pošto živimo u Srbiji i živeli ste verovatno u mnogim komedijama i tragikomedijama, kažu Vaši prijatelji da Vas je jako teško nasmejati. Smeh je nešto što Vaša publika i humor veoma dobro prima. Kažu, doduše to je privatna informacija, da je Vašu sestru nemoguće nasmejati, a da Vas lično može samo ona da nasmeje. Je li to tačno, ili je to legenda?

Todorović: Hajde da prihvatimo da je to recimo tačno i ako ja sad ne mogu tačno da determinišem to vreme i kad se to dešavalo. Mira jeste smešljiva, ali stvarno ona je čak mene toliko puta zasmejavala i na sceni, znate kada se mi malo opustimo, glumci, mi onda pribegnemo nekoj improvizaciji koja je izvan teksta itd. Ja sam u suštini, u suštini sam veseo čovek i znam, zaista da se smejem i volim smeh i volim zaista humor. Humor je, ovog trenutka se sećam, definicije humora, to sam naučio još na akademiji, da je to sukob dve različite sfere, koje proizvode smešno i humor. To se najbolje videlo recimo, u ovom fantastičnom filmu, Gorana Markovića „Turneja“, gde su okolnosti vrlo surove, tragične okolnosti. Eto ta bezazlena grupa od četiri glumaca, upada u neka teška, teške ratne okolnosti i po prirodi stvari, trebalo bi da je to vrlo tragično i čudno, međutim meni film vrlo duhovit i on nosi tu duhovitost. Ta duhovitost je potrebna u svim žanrovima i u komediji i u drami i u tragikomediji i u melodrami, zaista ona je poželjna svuda. Ja priznajem, ako smem da kažem, ja važim kao duhovit čovek, međutim, ja ne umem ni vic da ispričam, ali imam nešto, nešto što se u trenutku desi, u sekundi desi, da brzo reagujem na stvari i onda to proizvodi bog zna kakav smeh kod ovih koji me slušaju, naravno. Uglavnom su to kolege. I zbog toga ja važim kao duhovit čovek, ali nisam baš mnogo duhovit.

B92: Koliko je zapravo teško danas nasmejati, nasmejati ljude u Srbiji. Ja znam da to nije Vaš primarni cilj u Vašoj profesiji, ali nekako te brojne uloge koje su napunjene humorom, ljudi doživljavaju kao jednu vrstu Vaše obaveze da ih nasmejete i u pozorištu i u filmu. Koliko je zapravo teško u normalnom životu ljude zasmejati? Čemu se smeju?

Todorović: Bez obzira na životne okolnosti, ja mislim da je naš svet, naš narod veoma sklon smehu, bez obzira na to što se živi od danas do sutra, što su naišla ova poskupljenja, ali ne mogu da odole smehu. Ljudi ne mogu da odole smehu i to je jedna dobra okolnost, s obzirom da smo u raznoraznim, veoma kritičnim situacijama, kao zemlja i kao država.

B92: Gospodine Todoroviću, igrali ste u zaista mnogo uloga i prirodno je naravno, da glumci snažno utiču na uloge i na projekciju ličnosti koje igraju. Da li uloge mogu da uzvrate istom snagom, da li su uloge koje ste igrali nekada menjale stavove koje ste imali u životu?

Todorović: Svaka uloga pruža različitu šansu znate. Ja sam važio kao glumac koji bira uloge. Bo sam slobodnjak pretežno i sam bio u toj situaciji da sam mogao da biram uloge i kad vidim da, kad vidim sebe u tom komadu, u toj ulozi, ja onda sav postajem veliki štreber i veliki radnik. Ne oslanjam se na nekakav talenat i mislim da se radom može mnogo postići. Eto utoliko, utoliko ja biram uloge koje mi se ponude.

B92: A pitam Vas ovo zbog, između ostalog zbog jednog vrlo konkretnog projekta, to je zapravo višemesečni život u jednom romskom naselju u Skoplju u kom ste živeli, da bi ste pripremali ulogu Ahemta u poznatom filmu „Dom za vešanje“. U toku je dekada Roma i eto to me motiviše da Vam postavim ovo pitanje, zapravo je to vreme nekakve povećane pažnje sveta prema globalnom problemu romske populacije. Da li Vas danas to iskustvo opominje na, recimo taj fenomen, kako neki ljudi u našem susedstvu živi? Evo imamo to „Karton – naselje“, fenomenalno „Karton – naselje“ pored „Gazele“. Da li u tom smislu, uloga koju odigrate može da promeni neki stav, da Vas motiviše i isprovocira da...?

Todorović: Dešavaće se kad nedelja Roma, ali se neće ništa u suštini promeniti u njihovom životu. Ja sam živeo sa njima. To je jedan specifičan svet, specifičan narod. Naučio sam i romski da govorim, s obzorom da je ceo film bio na romskom jeziku i tih šest meseci, bez obzira na realnost koja nas je okruživala, na tu bedu, sirotinju... Bez obzira, ja sam savršeno uživao. Gledao sam da se potpuno poistovetim sa njima, igrao sam i karte sa njima. To je narod koji zna da se raduje, to je narod koji nema depresiju, to je narod koji živi od danas do sutra, ali i ne primećuje da tako živi. Stvarno jedan neverovatan narod. Velika je razlika između njih u ponašanju, ne samo u ponašanju, nego u shvatanju života, između njih i nas, znate.

B92: Je li to odgovor na pitanje, kako je uopšte moguće da bilo ko danas živi bez trunke depresije u vremenu brojnih teškoća u kojima većina građana Srbije živi?

Todorović: Jeste, pa mislim da naš svet, naš narod ne potpada mnogo pod depresiju. To je valjda deo našeg mentaliteta. Ljudi su više skloni radovanju, slavama, proslavama, nego što su skloni bez obzira na okolnosti, nego što su skloni depresiji, kao fenomenu.

B92: A hajdete da Vas pitam gde je tu granica, kada već pominjete proslave i veselje? Pamtim jedan aforizam iz perioda 90-ih, mislim da je Aleksandar Baljak ga je napisao, - nema naroda koji veselije propada. E sad to je bilo u jednoj zaista, da tako kažem, patološkoj fazi našeg života i političkog i kada je u pitanju standard, Baljak aludira na jednu vrstu neobjašnjive bezbrižnosti u kojoj smo bili tako veseli, okruženi brojnim tragedijama. Jesmo se promenili po Vašem osećaju? Ja znam da ste i Vi u retkim prilikama, kad govorite za medije, govorili o toj vrsti primitivizma i o to odsustvu svesti i smisla u tome šta se zapravo u našim životima događa i za šta smo odgovorni sve danas?

Todorović: Eto, kao što vidite, mi smo preživeli taj deo od naših života, ali skoro da smo neokrnjeno izašli iz svega tog haosa, a to je svojstveno, to je valjda neka geneza ovoga naroda da brzo zaboravlja, da brzo sebi traži, na neki način, neke nove okolnosti u kojima će da bolje proživi, bez obzira da li su oni objektivni ili samo imaginacija njihova, znate. Ne mislim da, ne mislim da je naš narod depresivan. Eto, sve se preživi.

B92: Da Vas vratim na prošlu godinu. Video sam jedan vrlo zanimljiv intervju, jer Vi, sem naravno te umetničke ličnosti, imate i građansku i političku. Doduše ona se ne sreće tako često u medijima, jer inače za medije retko govorite, ali sećam se jednog od Vaši intervjua, krajem prošle godine, a to nije bilo tako davno. Dakle, pre samo godinu dana ste govorili o nekom ličnom osećaju koji se, da vidite jedno katastrofično vreme oko sebe, koje ste čak uporedili sa Miloševićevim vremenom. Naravno bilo je puno tenzija, puno drame i puno deoba i u srpskoj Vladi i u našem društvu, je l’ se u tom smislu danas nešto promenilo i da li je to možda bio razlog zbog kog ste praktično kao građanin ove zemlje dali podršku jednoj partiji na proteklim izborima, to je Liberalno-demokratska partija?

Todorović: Mi smo se izvukli iz tog vremena, ja mogu da kažem neokrnjeni, a sad živimo u jednom vremenu koje je prilično letargično vreme, što je u krajnoj liniji i dobro, s obzirom kroz kakve sve haose prolazili. Ja jesam politički bio angažovan, iako nisam pripadnik ni jedne stranke, ja sam bio politički angažovan i pripadao sam LDP-u, prosto zato što je njegov lider LDP-a, Čeda Jovanović, govorio nešto veoma slično onome što je govorio Zoran Đinđić, koga sam ja mnogo voleo, ne samo ja, nego smo ga svi voleli, pretežno. I pošto sam ja veoma politički naivan, računao sam na to da će se vremenom ta stranka sjediniti i napraviti neku koaliciju sa Demokratskom strankom i stvoriti jedan bedem, vizavi nacionalističkih stranaka, međutim to se nije desilo, sticajem okolnosti, nije bilo dovoljno, dovoljno glasova, pa je onda Boris napravio jedan veoma pragmatičan potez, napravio, napravio je savez sa SPS-om, koja je najbezazlenija stranka, što zvuči možda i kao paradoks, ali najbezazlenija nacionalistička stranka, mnogo bezazlenija i od DSS-a i Koštunice, a pogotovo od radikala. I tu njegov cilj je bio da se osvoji vlast i tu je vlast osvojena, u kojoj dominira naravno Demokratska stranka, kao vrhunska stranka, kao stranka koja određuje naš put u Evropsku uniju.

B92: Da Vas vratim pozorištu. Ako se ne varam, Vi zapravo, već dosta dugo igrate samo u jednoj predstavi, na predstavi „Lari Tompson“ i mislim da ste mi rekli da se možda priprema jedan novi pozorišni projekat u kom ćete uzeti učešće. O čemu se radi, ako možete da nam sad kažete, ukoliko je izvesno?

Todorović: Ja ću verovatno igrati, ali to je još krajnje neizvesno, da l’ će se sastaviti dobra ekipa. Znate, ja sam malo razmažen glumac, ja hoću da svi budu dobri kao ja u svakoj, u svakom pozorišnom komadu, u svakoj ekipi. Pošto to zavisi dosta i od mene, onda ću se truditi da formiramo jednu dobru ekipu i da odigramo taj komad. Komad je veoma interesantan, pisao ga je Artur Miler i verujem da ćemo možda početi sa radom negde oko, možda oko Nove godine. To je jedno, i drug projekat je taj „Balkan ekspres“, o kome smo već govorili.

B92: Čije snimanje bi uskoro trebalo da počne, e sad imamo još par minuta, ali nekako kao i svi drugi koji sa Vama razgovaraju, ne mogu baš da preskočim, a da Vam ne postavim jedno pitanje vezano za Srđana. Srđan Todorović, Vaš sin je izuzetan i neobičan glumac, e sad znamo da glumci u Srbiji žive veoma skromno i ne žive lako, čak i vrhunski glumci. Moram da Vas pitam, jeste ga ikad nagovarali da se ne bavi, da se ne bavi glumom? Jeste imali druge ideje o njegovoj budućnosti, kad je počinjao?

Todorović: Ne, on je već posle završene gimnazije. On je bio Vukovac, on je neverovatan štreber, on je bio Vukovac u gimnaziji, pored sviranja, bubnjeva i društva, on je otišao, pošto je bio odličan hemičar i fizičar, on je otišao na Tehnološki fakultet, tamo položio, primljen, otišao u Vojsku, da odsluži vojsku i onda mi je javio da bi pokušao...

B92: Sve po knjizi, sve po redu?

Todorović: Da. Onda mi je javio da bi voleo da pokuša na Akademiji. Dakle, nikakvog uticaja nisam imao za njegovo opredeljenje. On je sam to... a pogotovo, nikakav uticaj nemam, što se tiče sada, kao dva profesionalca, je l’ tako, da ja njemu nešto pomažem, ne znam kolko bi mu to pomoglo, jer bi mu možda i odmoglo. Znate, potpuno je sam svoj i...

B92: Jeste gledali seriju „Vratiće se rode“ od početka do kraja? Predpostavljam da jeste.

Todorović: Jesam.

B92: Kako Vam se dopada ona je očigledno različita od mnogih ili od većine koje se u Srbiji snimaju poslednjih godina.

Todorović: Jako mi se dopada zaista to je nešto što je izašlo iz ovog proseka, serijskog proseka kod nas. Nešto što je stvarno savršeno.

B92: Bora Todorović, glumac, zahvaljujem na vremenu koje ste posvetili gledaocima televizije B92. uživajte u vikendu koji dolazi. Prijatno veče.