Search

AddThis Feed Button

Владимир Дворниковић, Карактерологија Југословена Print E-mail

Тринаеста глава монументалног дела (страна 651-669), посвећена раду, носи наслов „Воља и активност југословенског човека - радна и продуктивна способност Југословена“

 

  1. Југословен, човек недовршене воље и неодређеног активног средишта личности
  2. Рад, »воља за рад« и карактер
  3. Јесу ли Југословени лен народ?
  4. Југословенска интелигентна класа и »генијална« леност. - Леност фермент интелектуалног и моралног трулења
  5. Југословен у стицању и стварању материјалних добара. - Печалбарска душа
  6. Источњачка, херојско-патријархална и модерно-европска ритмика живота
  7. Југословен на критичном прелазу у бржи темпо живота и рада

 

1. Југословен, човек недовршене воље и неодређеног активног средишта личности

 

Југословен није „човек воље". Воља као жариште свих покретних и активних нагона у Југословену није онако изражена и као водећи центар личности доминантна као н.пр. у нордиског човека. У недовршеној концентрацији воље и недостатку снажне, истрајне и у своме смеру одређене покретности, југословенски душевни тип знатно је ближи јужњачком и оријенталном него нордиском типу. Саме покретности, у смислу психичке динамике, има у Југословена више него у Нордијаца, али без концентрације и рационализације. Као и на осталим, раније већ у познатим подручјима, и овде је извршена историским процесом „денордизација" југословенског народног карактера.

 

У ранијим поглављима упознали смо вели«о богатство и разгранатост унутрашњег, душевног, живота у просечног југословенског човека. Упознали смо широку диспонованост и интензивност проживљавања у многим подручјима стварања, у народној музици, уметности, традиционалној књижевности, као и у доказима умне развијености. Уочили смо упадљиву интензивности, често, екстремну пуноћу свих доживљавања, са тенденцијом пењања и у највише регистре. Али, ти бујни потоци не сливају се складно у велику и дубоку струју воље!

 

Душевна струјања из најразличитијих извора не само да се не састају у једном жаришту и пресеку, у активном језгру воље и покрета, него се ван тога жаришта губе, слабе или међусобно коче. Пред критичном тачком, пред фокусом свих душевних зракова, ми ћемо сад у посматрању Југословена доживети једно карактеролошко изненађење, па и разочарење: југословенска душа грађена је као сочиво које добро хвата, оштро ломи, али не концентрише зракове који у њ улазе. Фокус је неодређен, помичан; центар личности неучвршћен, неискристалисан. На аберације извесних зракова од њиховог жаришта ми смо већ ранијом приликом указивали. Beћe посматрање осећајног живота, темперамента, донело нам је слутњу да дозираност, темпо и мера југословенског човека не|води к јаком и чвршће фиксираном средишту активне и стваралачке личности.

 

У примању, интензивном проживљавању, у изражавању доживљеног - Југословен претставља јак и многострано диспонован душевни тип. У активном испољавању, у развијању дејства према спољном свету, у продуктивном раду, он је несразмерно слабији: Југословенска душа је дакле „несиметрична душа" - као што је несиметрична и њена мелодија!

 

Само борбени виталитет (дакле сфера нагона!) и снага трпљења црте су које нарочито искачу. Југословен јесте борац, али није радник, није организатор.

 

Савлађивање препрека упорном енергијом и истрајним радом, јака воља као покретач у социјалној активности - то више није домен недовршеног, недовољно усредсређеног југословенског карактера.

 

После ове мале антиципације о основној структури југословенске психе, на критичној тачци и заокрету личности у активно испољавање - у вољу и карактер у ужем смислу! - ми ћемо се вратити нашем принципу: да пре свега проговоре чињенице и документи. Beћ овде прекидамо са психологизирањем. У два велика животна оквира осмотрићемо нашег човека и пустити га да сам покаже и главне црте свога активитета: радно-стваралачког и социјално-етичког. У продужењу ове последње, социјалне црте, онде где се са њом састаје и борбено-активна (нама већ од раније позната и истакнута - гл. VI А) ми ћемо видети југословенског човека на делу и као политичког борца и као државотворца.

 

Радно-стваралачки и социјално-политички орган ми овде нарочито одвајамо једно од другог. To чинимо и иначе по овереном искуству живота да су човек рада и човек политике по правилу два различита и у многом супротна типа. У раду ми ћемо огледати стваралачку динамику и ефективност југословенске воље; на социјално-етичком и политичком подручју ми ћемо поврх тога уочити и етички карактер те воље - југословенски народни карактер у најужем смислу речи.

 

2. Рад, »воља за рад« и карактер

 

Рад је развијање телесног и душевног напора којим се ствара нека животна вредност. Циљ, истрајност и известан однос према свету вредности битни су састојци при том.

 

Као активно испољавање телесно-душевног организма, при чему наше ја на нарочит начин „излази из себе" и ступа у контакт са светом отпора, не само ван себе него и у самом себи, рад је прилично оштро мерило човечјег карактера. Сваки радни задатак је и „енергографија" и"психографија" и „ето-графија", мерење свих снага и особина личности. У Америци су нарочитим методама испитивали како се у појединих раса и народа испољавају радне способности и уопште радни и продуктивни ка-|рактер. Радна енергија и покретност, степен „вредноће" или „лености", темељитости или површности, несталности или истрајности, обично се узимају као прво и најважније мерило радне способности.

 

Германски и англосаксонски свет сматра ефективан рад, управо његове резултате, мерилом вредности опште обдарености неког човека. Словенима то није само по себи разумљиво; они још увек гледају на „богатство душе" и све оно што „би могао" да уради неки човек- иако то још ниједним потезом није на делу доказао. Видећемо до мало да су у овој тачци Југословени највише Словени од свих Словена.

 

Радне способности, општа активност, као и радне диспозиције које се изражавају у неким специјалним смеровима, још увек не одлучују о целокупном радном карактеру човека. Одлучно је питање каква радна воља, и какав мотив управља човеком; које енергије и радне способности он хоће и настоји да развије. Поред квалитета и интензивности одлучује и етос рада. Ту је скривен унутрашњи и најважнији карактерни моменат рада! Из овога језгра решава се питање:какав ће став човек да заузме према раду, у свима елементима свог телесно-душевног устројства.

 

Рад није ни тако стар ни тако частан појав у историји човечанства,како се то данас може читати у разним заносним похвалама раду. „Ананке" и „пениа", невоља и оскудица, у грчкој је митологији и козмогонији први корен „мукотрпног" рада човечјег. Као проклетство палог човечанства означен је рад и у Старом завету: „Земља да је проклета с тебе; с муком ћеш се од ње хранити до вијека. Трње и коров ће ти рађати, а ти ћеш јести зеље пољско. Са знојем лица својега јешћеш хљеб. . ."(Постање III, 17-19). Можда је то проклетство осећао и онај прачовек који нам је оставио већ из првог каменог доба трагове свога рада: оруђе и оружје своје животне борбе. Глацијалне епохе изнудиле су човеку мисао и рад као средство самоодржања и борбе и то је урезало до данас основне црте човекове културе.

 

Трагови свесног осећања проклетства рада - „страховитог крвопије који се зове рад" (Th. Lessing) - могу се непрекидно пратити кроз историју човечанства. Било је високо културних и продуктивних епоха у којима није било ни трага данашњим химнама раду. Ми данас ценимо и хвалимо рад, налазимо у њему смисао и садржину живота; сад више сад мање искрено. Грци и Римљани нису тако мислили. To избија из њихове филозофије као и социјалне структуре са системом робова. У Платона и Аристотела јасно се осећа презир према ситном, нарочито телесном раду. Идеално социјално и државно уређење, како га предлаже Платон,оснива се на презиру рада. Средњи век, и поред хришћанске „једнакости",у том је погледу веран наставак антике: рад се додељује робовима, меропсима и себрима, најнижем неслободном или полуслободном сталежу, | у градовима „неплеменитом" грађанском сталежу. „Племић" и „човек који ништа не ради" били су отприлике синоними и истоветни појмови.

 

Трагови тога леног античког и средњег века и данас живе - прикривено - у крви и месу европског човека. Чак и у Немаца остала је пословица о опорости и непријатности рада (saure Arbeit!), да и не помињемо јужњака Италијана: Dolce far niente. Бити „рентијер" и „ништа не радити" и данас је идеал многог и многог „честитог грађанина" и у најрадљивијој Европи и Америци. Ако се сетимо да је средњи век социјалном структуром стварно потрајао све до француске револуције,а не до облигатне 1453, није чудо што еврамеричко, углавном нордиско уздизање рада, још увек није стигло да ућутка стари призвук проклетства. „Вредноћа", „ситни рад", систематски и континуирани рад, брзина и психо-технизована рационализација - то су тек од најновијег времена мерила којима се оцењује не само појединац него и нација, раса, земља, континент. Плитко је још увек корење свих химна раду и на хумусу модерне културе.

 

Стара Азија, Оријент, целе културе и народи - у поређењу са грозничавим темпом рада и стварања на Западу - данас су дубоко пали по модерном европско-америчком критерију рада. Дух утакмице, рекордизма и рационализације одменио је, као по неком закону реакције, некадашњу спорост и тромост. „Леност" постаје ознаком психичке инфериорности и културне заосталости.

 

3. Јесу ли Југословени лен народ?

 

Међу народима и расама, са печатом ,,природне лености" нашли сусе данас, као „источни народ" и - Југословени.

 

Пред светом та је црта готова и исписана на нашем националном лицу; о том не смемо ни једног тренутка да се варамо. И Европа и Америка броје Југословене међу народе спорог, врло спорог темпа.

 

Шта значи за нас та готова и утврђена вера иностранства? Како стоји у ствари са том нашом разглашеном спорошћу? Крв, раса, карактер, векови, - или само прелазни културни степен? Питање је врло сложено;- и оно потрже поново целу психу на површину! При том је важно и питање: какав ћемо садржај дати појму лен и леност.

 

„Гласовито југословенско сутрa" (das beruhmte jugoslavische „sutra") позната je реч међу Немцима који имају ма каква посла са Југословенима.

 

„Тек што сам изишао из станице, осетио сам да се налазим у дубоком Оријенту" написао је један Француз у свом путопису о Југославији. Аустро-босански чиновници звали су леност „босанска болест". Г. Геземан, приповеда овакав случај: „У пролећe 1914, једне недеље пре подне, требало је пренети мој орман за књиге из једне куће у другу преко пута. Помагао ми је при том један млад гимназиски наставник. У близини, на запуштеном гробљу, лежао је неки човек и чувајући две козе зурио некуд у ваздух. Ми га замолимо да нам уз награду помогне. Он нас само љубазно погледа и рекне: »Никад у свом веку нисам радио више но што ми је било дневно од потребе. Што да се на овом лепом пролетњем јутру мучим, кад ми то не треба!" - и ни да се макне са свог лежишта. Нато смо сами одвукли орман. Кад смо ушли у кућу нашли смо врата од собе закључана, а кључа нигде. Питамо шегрта где је кључ. »Узео га је мајстор, али он је легао да спава (било је 11 сати) и ја ни за живу главу не смем да га будим«. Шта да радимо | сад? Наљутило ме, јер с газдом сам удесио да се ствар сврши баш у то време. Али мој колега ће нато: Па спаваћемо и ми! оде лепо у предсобље и леже мирно на миндерлук". Цела мала епопеја лености са три „актера"!

 

Али ми можемо да цитирамо још једног старијег „Геземана", Немца Фридриха Таубеа из XVIII столећа. У раније већ наведеном делу „Краљевина Славонија" (1777) наводи Таубе као прву од негативних црта тадашњих „Илира" леност и индоленцију: „Илир мрзи већ по својој природи сваки посао", при чему је можда донекле крива и клима (!). Само крајња невоља може да га натера на рад. „Његова небрига за будућност, то је нешто нечувено" (unerhört). Ко је имао прилике да боље упозна хамале по босанским варошима препознаће тај исти тип и степен лености. Када му је у џепу звекнула парица, он се више и не осврће на новог наруџбодавца.

 

Али бежање од посла није само босански спецификум. У извесног типа нашег сељака свих покрајина примећује се тежња да се „погосподи", да утекне од села и сеоског посла. Живот у граду он замишља много лакшим. Нисам још ступио ни у једно наше село да бар један сељак није замолио интервенцију како би дошао у град, као „послужитељ", „момак",шта било. Неколико пута поручивао сам, било директно, било преко посредника, од неких сељака (око Шапца и Тузле) украшене гусле или што слично, али ствари никако да стигну. После извесног времена, ето писма. човек неће уговорену суму, него ако могу у граду да наместим тога и тога његовог нећака као послужитеља. На питање да ли дотични има земље, одговара да има, али „му се досадило" на селу па би хтео да ради „ма шта" у граду. Отуд и виђамо по мрачним ходницима разних надлештава оне тешке полусељачке фигуре како поваздан седе на столици пред вратима и од саме лености не могу више ни да отворе уста и кажу „добардан". Погдекојем је то и „награда" за партиски рад на селу, и сад ето тако „сеири".

 

Али правих сеирџија и рахатлија од pace могла је да да само дубока стара Босна. Ко познаје некадашње Сарајево сећа се оних класичних чаршиских „трговаца" који су спокојно поваздан седели на свом ћепенку и није било те силе која би их дигла. „Таман" је прекрстио ноге и почео да срче „кахву", кад ето муштерије да га узнемири. „Нема!" или „Ено, у комшије!" - тако он решава ситуацију. ,,Ето тако, мерак ми је сиђети па гледати како свит пролази!" - чуо сам од једног муслимана - средњих година.

 

Многи би у нас да пређу преко овога са примедбом да је тај господски „јавашлук" турског оријенталног стила и порекла („Турског господства на свијету нема!"). Јован Скерлић сматрао је југословенску индоленцију последицом дуге турске епохе, „робовања под једном фаталистичком и нижом расом" које је оставило дубоких трагова на нашем националном карактеру. Резонанција коју је у југословенском човеку, не само у Босни, нашао источњачки „јавашлук", „башалук" „сеир" и | „ћеиф", све неком жилицом повезано са оним „рахатли", „кахарли'' и,,севдахли", мора да је наишла и на подесан инструменат у души југословенској. Тих „инструмената" изгледа да има и повише, разног порекла и старости, али су се сложили у једном и најдубљем: тешком и спором темпу радног животног пулса.

 

Феудално-господског порекла биће реч која се могла чути из уста старих босанских ага и бегова о школованим људима: ,,Да није фукара, не би учио!" Понешто феудалног, али углавном спартанско-херојског порекла биће и познато црногорско „наџиравање". Међу анегдотама у „Црногорцима" М. Павићевића читамо како је један Црногорац у Америци, земљи рекорда, добио прву награду у - лености. Надзорник неког шумског предузећа, у ком је било и радника Црногораца, дочуо нешто о њиховој „легендарној лености" и за шалу понудио 5 долара награде за „најлењег Црногорца". Један од њих, лежећи, само добаци: „Донеси их амо!" и - добије награду. Позната је она „романтична" слика из патријархалне Црне Горе: оборужан Црногорац ступа поносно, а за њим жена под тешким теретом на леђима, на путу са которског пазара. Најдаље је у томе отишло племе Кучи за које је и пазарни посао био понижење. Само најгори Кучи, каже Марко Миљанов, ишли су на пазар. He само Црногорци него и остали наши патријархалци у многим крајевима воле гладовати него да раде неки „нижи" посао. He да им гордост и понос. На Балкану има крајева где се не може лако добити радна снага, поготово женска, јер се то сматра понижењем.

 

Рад је смрт сваког јунаштва и витештва - ту врсту трагике осећала је она генерација Црногораца која је морала да одбаци јатаган и да се маши плуга или пијука. Павићевићева анегдота о Божини Радованову и попу Јаку илустроваће нам то најбоље: „Божина Радованов, чувен јунак црногорски, осиромашио под старост, па се преселио из Куча и орао земљу у Зети. Није имао волове те је мјесто ових упрегао коње на којима није било никакве опреме. Поп Јако Вулетић, такође чувени јунак свога доба, угледа Божину како се онако стар мучи, а познајући га као витеза првога реда, скине кабаницу, одбаци оружје на страну и поче га жива из гласа лелекати: „О, леле мени, Божина Радованов, јутрос за тобом, па већ за довијек, леле!" Божина се окрене и види попа Јака како га оплакује, то га страховито дирне, пусти коње, баци кабаницу, па и он залелече: „О, леле мени Божина Радованов". Лелечући примакну се један другоме на њиву и ижљубе". О једној групи у Србију (Мироч) досељених Црногораца каже службени акт из г. 1869: „У лености живе и земљорадничке радове не предузимају, отечество наше не може у њима добити земљоделце".

 

У јакој супротности према овом готово средњевековном и феудалном презиру сељачког рада стоји већ модерни колонизаторски шумадиски тип из доба првог устанка. Највећи јунак првог устанка, Карађорђе,био је не само хајдук, војник и обдарени стратег, него и један од највреднијих сељака домаћина тадашње Србије: „У кући је живео као и сви шумадиски сељаци. Орао је, копао, крчио шуме, ограђивао башту, градио воденице, косио ливаду, млатио жито и радио остале земљорадничке послове" (Д. Страњаковић, Kapaђopђe, стр. 83). |

 

Занимљиво је једно тумачење, боље правдање, херојске лености од стране данашњих Црногораца. Реагирајући на једну моју алузију у књизи „Борба идеја" одговарају цетињски „Записи": „Ко изближе и добро познаје живот Црногораца томе је сасвим јасно, да нијесу леност и жеља за „наџиравањем", већ неминовне животне околности, нагнале Црногорца да се није смио ни за часак раздвојити од свога оружја и није смио вршити никакав посао, који би му онемогућио моменталну одбрану увијек спремним самокресом и ханџаром". Овај технички узрок неће бити једини;има ту и витешке компоненте како је можемо опажати у ових народа херојског и патријархалног тила (Спарта, Стари Рим, Стари Германи, феудалци средњег века, Кавкасци, Украјинци и др.). И зато нам се чини да тумачење Николе Ђоновића захвата дубљу жилицу: „Црногорац је ментално склон да иде по широким линијама . . . У духу свију ових људи преовлађује нереалност . . . не цени се ситни постепени рад, чији резултати не долазе непосредно. Међутим, визионарски се виде далеке ствари: о њима се говори, за њих се везују велике наде, а превиђа се оно што је непосредно и свакодневно. Често се по четири поколења спотичу о исти камен, а да се ни једно не сети да га уклони. To их приказује као сапете и лене људе".

 

Има у том типу нешто од несвесног Ничеовог „Иберменша". Изгледа да га је Ниче и ископао с архајског дна човечје душе, како га налазимо готово у свима типовима културе. И Германи су проживели своју херојску патријархалну епоху са крвном осветом, племенским уређењем итд. Колико „староцрногорски" звучи Ничеова реч о демократским „ситним врлинама" и аристократској величини херојске душе, која се с њима не слаже! У дубини душе човечанство највише цени „мушке врлине" и воли борбу и опасност него „неподношљиву монотонију у фабриковању још једног милиона дугмета за огрлице". Црногорац презире свог суседа Бокеља јер „ваздан парла о главици лука" (С. Шобајић). Више ничеовског, а мање хришћанског потеза, има и у црногорском „чојству и јунаштву". „Примери"Марка Миљанова говоре јасно за то.

 

У богатом регистру традиционалног ленствовања крупна је рубрика и патријархално „празновање" и „светковање". Зашто се у нас немачки Sonntag, француски dimanche, италијанска domenica зове баш „не-деља", a Feiertag, fête, festa „празник"? Значајна и прва радосна аперцепција: не ради се. Тешко ће се наћи народ у коме се тако ревносно и савесно „светкује", „слави", „пирује", „празну-је" и „недељује" и „одмара" као у нас. Читав правилник или канон празновања и празнично санкционисаног нерада могао би да се састави, а уз то да се и окити богатим фолклором којекаквих обичаја, адета, церемонија и веровања. И када Црква не слави, сељак „по старом адету" мора да слави. Деградирани светац могао би да се освети: празноверица је јача од вере! Веровања, традиције, празноверице и којекакве фантастичне предрасуде и данас су моћне кочнице раду, не само у сељачкој класи него и у тобожње интелигенције, усред великог града. Радити на празнични дан „доноси несрећу", „освећује се", човек може да „оболи", да и не помињемо „уторник и петак несрећан почетак". Имали смо и врло високих функционера који уторником нису хтели да потпишу ниједан акт. Има и | снова који опомињу да се „не ради" или не „започиње нов рад". Тај „кодекс лености", маскиране свим и свачим, одговарао би можда ритмици староегипатског, у најбољем случају средњевековног европског живота, само не животу двадесетог, у брзини рекордерског, века.

 

4. Југословенска интелигентна класа и »генијална« леност. - Леност фермент интелектуалног и моралног трулења

 

У модернијој, грађанској форми, нарочито у такозваном „интелектуалном кругу", леност се лукаво сакрила под фасаду „генијалности" и разне адлеровске комплексе уображене величине која све може и све зна - „кад би" хтела. Читава мала психологија дала би се написати о тој сакривеној, препреденој и често врло пакосној југословенској интелектуалској лености.

 

Типични Југословен воли да се наруга немачкој вредноћи, познатом Sitzfleisch-y и deutsche Gründlichkeit. „Ми смо генијална раса; Немци морају да седе и да раде!" чуо сам од једног југословенског - педагога.

 

Beћ у ђачким клупама почиње то позивање на генијалност и бедно глупавило рада. У мојој ђачкој генерацији лена генијалност била је толико на цени да су вреднији ђаци крадом учили само да се не би извргли потсмеху својих другова. „Глупак", „штребер", „бубалица", биле су још најблаже етикете којима су даривани вреднији ђаци. „Нисам богами ни погледао!" било је стереотипно „правдање" онога који би изгледао сумњив: да зна зато што је радио. На бечком универзитету виђао сам како се наши студенти - оне познате беспослењачке групе у „аули" око којих су сви морали у кругу обилазити - једнодушно потсмевају онима који су одлазили на предавања и у библиотеке, па чак и неку „швапску" торбу с књигама носали под пазухом. „Види га, носи торбу као Немац!" - још ми је сада у уву како ми је једном довикнуо неки приморски студент, из групе оних што су деценијама седели по бечким „југословенским" кафанама и пратили каријеру целих келнерских генерација од „пикола" до „обера". „Стубови универзитета" звали су их подругљиво Немци којима су већ пали у очи, стојећи сатима као каријатиде под сводовима главног улаза. Многи од њих проћердали су на универзитету младост и будућност,претварајући дан у ноћ и ноћ у дан. У том „битанџењу", узајамном надмудривању и прескакивању, гледали су мрко и презриво сваког друга који би нешто радио, па чак и уображавали да су неки „оригинали", „генијални боеми" и слично. Један наш студент у Бечу, тога времена, добио је од њих подругљив назив: „најмарљивији ђак". Многе наше, и раније генерације, „студирале" су на овај начин. „Побратимство" од 1880 г. саопштава у једном писму из Граца да наша ђачка омладина проводи време „у дремежу и гнусном нераду". Ова генијално-лена самосвест у наше омладине толико се наметнула мојој пажњи, већ у првим годинама наставничког рада, да сам на основи систематских опажања, бележака и статистике наменио тој појави и засебну психолошку расправу. |

 

Кад се леној генијалности придружи и оријентални темељни бас меланхоличне „натруњености" и немарне туге, све се спушта још за октаву дубље. „Мрзи ме да радим!", „Нешто ми се не да!" - изрази су који се тачно и адекватно не могу на западњачку репродуковати.

 

Ево и једне сличице. После једног дубљег разговора тргла се два наша интелектуалца да својски запну и почну „већ једном" и - радити. Безброј јада и невоља истоварише пријатељски један пред другим. Али „од сутра" да се почне и „нема више да се састанемо у овој кафани!" Кад сутрадан, већ пре подне, један седи у кафани и зури преда се. За неколико минута ето и другог. Погледају ћутке један другог, и разумеше се. „Нешто сам данас натруњен, просто не могу дарадим!" „И ја, и ја!" одмахне други руком. „Чамотиња!" - шта можеш? Није то италијански Dolce far niente, не, to је већ нека отменија, интересантнија, дубља леност!

 

Кад сам водио по Загребу једног немачког научника који је дошао да нас проучава, он изненада, као у чуду, заста на једном углу и упита: „За име бога, шта раде ови овде? Да није неки збор?" Али није био збор. Била је то само једна од оних кафана у којима разни генији, дубоко информисани и још дубље забринути патриоти, бистре ситуацију и критикују - туђа дела и рад. Кад сам му ствар растумачио, знајући да тога нема у његовој отаџбини, немачки професор само се значајно насмешио и погледао на свој часовник: Било је тачно 11 часова пре подне!

 

Кад се група сарајевских млађих књижевника обратила Ј. Цвијићу,после рата, да им да нешто за њихову ревију, вредни научник записао је у албум целој нашој интелигенцији ово признање: да је „врапчије интензивности у раду". Наши интелектуалци су „бистри брбљивци" који „ни један посао не разраде (не само на делу, већ ни у мислима) до крајњих консеквенција. Махом ништа не сврше и не ураде потпун о". Нигде се није, каже Цвијић, наслушао толиких јеремијада о запрекама раду као у нашој земљи! „Ја мислим да је код нас честа мала амплитуда или мера рада. Највећи број даровитих људи даје мале резултате".

 

Те запреке, код радне мањине стварне („проклетство мале нације"), у лене већине уображене, криве су што од толиких генерација омладинаца, револуционарних, грлатих и „генијалних" нема после у јавном животу ни трага ни гласа. Где су - касније у животу -- ти толики силни наши омладинци који на високој школи толико „обећавају"? Зар је све то само кипљење младости и пубертета? Многи од њих од пусте генијалности није имао ни толико радне енергије да одговори бар просечним захтевима и да се спреми за неки позив. Има у нас и данас врста људи која би хтела да нам сугерише: да већ само неполагање испита гарантује генијалност, а уредно полагање заудара на идиотизам. Целог свог века они живе од уверења да „су могли", или да „би могли". Тај „би" класичан је и карактеран југословенски кондиционал.

 

Али, при том не остаје; мера још није испуњена. Велике претензије запеле су и остале негде дубље у души и тако долази до оног моралног трулења личности које читаву друштвену средину окружује завишћу, злобом и покушајима да се повуку доле, у нерад, и они који су активни и | продуктивни. У нас има цела категорија генијално уображених неактиваца који својом мржњом прате у стопу стваралачке и активне људе. И будући да су ти генији у јавности и друштву непознати (од чега они нарочито пате), природно је да сваки стваралац, живећи и радећи у таквој средини, у многим приликама добија утисак да је стао на неку змију коју раније није ни знао ни видео.

 

Мало је југословенских интелектуалних људи прозрело тајну радног успеха: континуитет и дозираност која најзад доводи и до већих резултата. Зато их средина и сматра духовним странцима: „Није то наш човек!", „Биће да је германског порекла, или неки мелез . . ." „А можда је и Јеврејин?"итд. Пазите само како ради, стално и неуморно! Има он неки циљ, хоће да се уздигне, итд. А ако се нађу појединци који својим радним и продуктивним претензијама могу да се уздигну и над уским димензијама племена или нације, сваки ко икако може и не може потрчаће да се баци каменом за њима. Тесла, Јагић, Вл. Буковац и многи други морали су бежати из земље, толико их је давила њихова најближа, већином колегијална околина. Јагић није могао од горчине и одвратности да изусти име једног нашег покрајинског центра, у ком су му приређивали почасне академије - после смрти. Тешко ће се наћи земља у којој би се рад сусретао са толиком подозривошћу и у којој су способни, вредни и позвани радници тако упорно гоњени као зверад као у југословенској земљи. Ниједна реч, ниједан акценат ове констатације не прелази оквир једне просте карактеролошке дијагнозе. О помагању или неком подупирању рада, иако корисног за целину, нећемо ни говорити. „Његова ствар!" или „Његова лична амбиција!" - тако се таксира рад и онда када је на длану да је тај рад у интересу целине.

 

У обрнутој пропорцији према радиности стоји критичност: Jyгoсловен је рођени „критичар". Оно што је већ готово и урађено, то Југословен уме добро и брзо да оцени. Лена непродуктивност и завидна пакост најбржи су и најстрожи критичари; што спорији човек на раду, то бржи на критици и приговору. Комотном критиком спасава се илузија о сопственој генијалности; напорним радом и продуктивношћу човек се само извргава туђој критици. Интересантан је, и можда у Европи јединствен, појав да у нас већина интелектуалаца, научника и књижевника свој рад почиње критиком уместо стварањем. Признато је правило да критички суд треба да дају они који су се бар донекле опробали у раду и стварању дела. „Ко је уопште тај што тако дрско насрће својом критиком на све и сваког?" - кад и то питање искрсне, наш младић постигао је циљ: „прочуло" му се име.

 

Велики, не само „умови" него и неуморни ствараоци широког замаха, они што остављају дубоке бразде, права су реткост у нас, не само у прошлости него и у нашим данима.

 

Примери једног Руђера Бошковића, Николе Тесле, Ватрослава Јагића, Јована Цвијића, изузеци су који потврђују | правило. У Немаца је н.пр. феноменална продуктивност једног Момзена, Вунта и др. типична, у нас би била невероватна и изузетна. Југословенски стваралац по правилу изгара и стари невероватно брзо. Безброј чланака написано је у нас о тој тугаљивој појави. Сем „малог народа", Турака, сиромаштине, набрајани су и други романтични и не-романтични узроци; изгарање, темпераменат, балканство. Само на рђаву радну васпитаност, заосталу технику рада и неекономичан темпо променљивог и кратког даха ретко је ко помишљао.

 

„Аљкавост", површност и недостатак радне савести, да и не говоримо о врло рудиментарном осећању дужности (гласовита немачка Pflicht), битни су састојци у етосу југословенског рада. Југословен воли да зујка као пчела „од цвета до цвета", или, ако ће да полети мало више, као врабац од грма до грма. Када сам почео предавати филозофију на универзитету, згрануо сам се колико је нових слушалаца долазило без икакве оријентације: којој струци да се посвете. Већина тих неодлучних најволела би „од свега помало", од сваке струке само оно „што је најинтересантније". Била је то права мука да се те младе пчелице наведу на пун и озбиљан рад на једној одређеној леји. Све, само не: концентрација и истрaјност. Испрекидана линија разноразног дилетантизма и површног енциклопедизма типичан је облик југословенског духовног бављења - а то и одговара универзалном генију који „све зна и све може". Ј. Цвијић истиче слабу, некултивирану вољу као главни узрок ове појаве: „Изгледа да ми немамо особиту предиспозицију за јаку вољу у овом смислу, или она још није радом појасева развијена. По проматрањима која сам овда-онда grosso modo чинио, у нас од двадесет људи ваљане интелигенције има можда само један с јаком вољом". По Жил Пајоу (Payot) иза сваког оваквог универзализма крије се у ствари леност.

 

Најређе су систематске радне целине великог формата. Већина плитких и разливених југословенских „свезнадара" креће се у самим малим збрканим и неповезаним круговима „бављења", само не у дубокој и континуираној линији рада и стварања. „Културни радник" - кога сви хвале, али за ког нико не би умео казати, на ком пољу „ради" и на којем тлу чврсто стоји - прави је југословенски куриозум који се не може тако лако наћи у других народа, бар не међу њиховим већим именима. Културно-историски то су остаци из „родољупског", „домородског" или „илирског" националног периода, када је неколико патриотских трудбеника радило све и сва за свој народ. Један исти човек осећао се позван да саставља политичке програме, предаје минералогију и пише за позориште романтично-патриотске „тетралогије". И данас пишу у нас „уџбенике"(најтежи рад у науци!) већином људи који у науци ништа створили нису, али зато из две туђе књиге праве трећу, „своју". „Биологија културе" довела је тако и до појаве коју бисмо могли назвати „паразитизам на науци" .

 

Конкретан пример имамо пред очима, кад овде не претерујући ни за једну цртицу - набрајамо шта „јест", шта је „био" и чиме се све „бавио" један наш познати „јавни радник": педагог, критичар, литерарни историк, новинар, публициста, редактор и директор ревије, политичар, романсијер, лирски песник, национални просветитељ, социјални идеолог и предавач, оснивач нове религије, мистик, | Индијац и теозоф, електро-технички обновитељ народа и државе, економски препородитељ нације, естета и историк уметности, организатор и вођ омладине, писац кабаретских скечева, али и озбиљних социјалних драма, балетни импресарио, оштар филмски стручњак, па на крају и филозоф, социолог, психолог, и још штошта што с тиме и јест и није у вези. Леонардо да Винчи, Лајбниц, Гете, Спенсер, Вунт, губе се пред оваквим универзализмом. Велики енциклопедичари и културни ствараоци стајали су бар на једном подручју сигурно и чврсто. Југословенски духовни номад уопште и не „стоји"; као виши дух он лебди. Он је свугде и нигде, све и ништа.

 

Културно полутанство? Недостатак онога што се зове култура рада? Свакако. Али можда и сувише самосвесна динарска крв? Да одговоримо једном Шобајићевом анегдотом: Господар Црне Горе и Брда нашалио се једном с неким простим Црногорцем, чобанином, који му је додијао својим молбама за „положај", и упитао га: „Имам један вапорић на Скадарско језеро, па кад би се ти хтио примити за капетана тамо, одмах би те послао?"- „Oћy, господару, и за Бога!", кликну Црногорац.

 

Радна подручја у нас сва су побркана, a то баца рефлекс не само на радну психу него и на етски карактер раденика. Ми имамо н.пр. оваквих културних куриозитета: драмских аутора који уједно пишу критике о другим драматицима и сликара који редовно пуне новинске ступце критиковањем својих колега. На једном нашем универзитету дешавало се и то да је филозофију испитивао професор - фармакологије. Било је случајева да су шумари поучавали педагоге, а техничари правнике.

 

*

 

У организованом, заједничком интелектуалном раду испољава Југословен по правилу још мање дисциплинованог радног духа. Ту се осећају јаке кочнице социјалне и етичке природе. Примери су безбројни; има и таквих случајева да се ни психолошким тестом или експериментом не би могле чистије испољити црте: необуздана, примитивна субјективност, уображена осетљивост, суревњивост, неповерење, мржња, завист, недисциплинованост, необјективност и неправичност.

 

Класичан је избор примера које у том погледу даје издавач и уредник „Народне енциклопедије" Станоје Станојевић у свом Поговору на крају IV књиге. И нехотице, он нам је дао у овој исповести о својим искуствима и доживљајима један карактеролошки докуменат првог реда. На страну искуства са публиком, читаоцима и претплатницима. Овде нас занима шта уредник каже за велики део својих сарадника, с којима је требало имати „добре воље, такта и јаке нерве", јер: „зна се, колико су наши људи и у највишим круговима, недисциплинирани, и како је тешко са њима радити". Било је н.пр. и случајева да су појединци или нека „угледна тела" протестовали што се позива на сарадњу овај или онај, занемарује ова или она струка, а када је њима самима поверен посао: ово или оно, одавде довде, изгубили су се без трага и никад ништа нису дали. Они су наиме свој „посао" већ свршили: омели су рад и елиминирали „оног другог".

 

На чему запињу многи наши велики национални планови рада, може успешно да открије само иначе толико презрени и затурени кључ - карактеро- | логије. Шездесета се година примиче откако је Ћура Даничић почео да уређује велики Рјечник хрватскога или српскога језика у издању Југославенске академије знаности и умјетности. Прве књиге почеле су већ и застаревати, критерији се померили, методе преиначиле, али Рјечник још увек није довршен. И дедови и унуци радили су на њему; море стручњака великим делом добро обезбеђених катедрама, положајима и степски, фантастично широким феријама, никако да приведу крају тај посао. Још увек морамо да се служимо старим непотпуним речницима које су израдили појединци, за прву потребу и невољу. О модерном речнику наших дијалеката (колика ризница), о правом етимолошком и литерарно-историском речнику да и не говоримо. У Српској краљевској академији - како нас обавештава А. Белић - ради се од 1894 велики Српски рјечник књижевнога и народнога језика, али „Оглед" који је издат 1913 (Огледно издање бр. 1) „није успео ни по обради, ни по распореду грађе, ни по осталим лексичким особинама". A поред тога, какав су џиновски лексикографски рад извршили неки наши појединци, почевши од Белостенца, Хабделића и Вука па до најновијих Луја Бакотића и Милана Вујаклије! Огромно, у европској науци јединствено енциклопедично дело своје врсте „Приноси за хрватски правно-повјесни рјечник" (1908-1923) од Владимира Мажуранића можда је само зато и довршено јер није започето као скупни „организовани" рад. Било је у нас разних енциклопедичних, алманашких и компендиских великих предузећа, чији је резултат био једино тај што су се директори, уредници и сарадници међусобно љуто завадили и побили, а претплатничка публика остала празних шака. Још су најблажи били они случајеви када су таква дела великих концепција благо и мирно - уснула.

 

5. Југословен у стицању и стварању материјалних добара. - Печалбарска душа

 

Како стојимо са практичним радом, течевном економијом и продукцијом материјално-културних добара? Како зарађује Југословен? Каква је ту диспонованост; који морал рада, какав замах и темпо?

 

Народ који је створио староставне пословице (регулативе за посaо!): „Ђаво да га носи ко воли да ради!" (и још у једној драстичнијој, сексуално-псовачкој форми), „Бог убио и прешу!" (= хитњу, журбу; чује се у западним крајевима), „Ако је преша мријет, није копат", „Сетила се преља кудеље уочи свете недеље" итд., неће бити раденик сувише брзог темпа. Ове пословице звуче више југословенски него „Што можеш учинити данас, не остављај за сутра!"

 

Има у нас крајева који су се прочули економском печалбарском вредноћом: Шоплук, извесни крајеви источне и Јужне Србије, горње Приморје, Горски Котар. Бугарски вртари и произвођачи ружиног уља сматрају се најмарљивијим елементом на Балкану. „Посао ушао је код њих у обичај" (а не ослободилачки и бунтовни дух) жали се на Бугаре Илија Гарашанин у национално критичној 1844 год.

 

Шумадинци сматрају Јужносрбијанце врло жилавим, истрајним и штедљивим елементом - нарочито у тренутку када ступе са њима у конкуренцију. Д. Недељковић покушао је да експерименталном методом, у психограмима, испореди истрајност, душевну и физичку, у Јужносрбијанаца и Шумадинаца (в. стр. 107). He улазећи у приказивање методе, истичемо само резултате који говоре за јачу истрајност | Јужносрбијанаца: „Овим се већ довољно јасно психофизички утврђује да је доминантна одлика Јужносрбијанаца релативно врло мала осцилација перцептивне пажње тј. знатна постојаност, истрајност духовног напора, и да, напротив код Шумадинаца доминира релативно велика осцилација перцептивне пажње те је за њих карактеристичан недостатак постојаности у духовном напору" . . . „Очигледно је да свака јужносрбијанска амплитуда траје скоро два пута више од шумадинске, да је истрајност код Јужносрбијанаца скоро два пута већа него код Шумадинаца".

 

Али све су то само изузеци који потврђују старо освештано правило: „Није Швабо за гајдаша нити Србин за бирташа". „Бирташ" је овде југословенски симболичан: Кад му мало боље пође, он већ суче рукаве да госте избаци а не да их послужује. У нашем Приморју, нарочито јужном, може се често опажати како се угоститељи брзо разбесне и забораве: да су још мало пре кукали због слабе зараде.

 

Наличје овога: „печалбарска душа", горак и печалан рад, од глади и невоље! Многи Југословен саћи ће у најдубље, смртоносне, руднике Америке, примиће посао кога се не би прихватио ниједан други радник - али само онда ако га притисне љута немаштина и кад се више „нема куд". Та болна и трагична нота изражена је већ у етимологији самог имена „печалбарског" (печалба, печаловина, печалбари, печаловници, од печал, потмула патња, душевни бол). Печалбарска форма рада, толико карактеристична за наше „пасивне крајеве", често спојена и с емиграцијом на најдаље континенте, заслуживала би засебан и дубљи студиј не само економски, социјални и географско-етнолошки, него и нарочити психолошки и карактеролошки. Наши су изразити, што старији што новији, печалбарски крајеви: читаво Приморје с краја на крај, Лика и Горски Котар, велики део Херцеговине, Босне и Црне Горе, источне Србије (срез власотиначки, лужнички, нишавски, белопаланачки, сврљишки, заглавски и тимочки), Јужне Србије (нарочито мавровско-реканска група - по Ј. Цвијићу -, Мијаци, Брсјаци и остали Јужносрбијанци). Сав карст и готово читав југоисток Југославије стење под теретом печалбе. Било да се води ситна трговина, било да се раде најтежи послови, овај огроман део најснажнијег и расно највреднијег народа потуца се, ако не по Америци и Аустралији, a оно по нашим великим варошима, дивље занемареног изгледа, изгладнео, упалих очију и грозничавог, шупљег, унезвереног погледа (сл. 101).

 

Печалбарити значи обамрети целим животом, увући душу у се до гушења - са надом да ћеш и опет једном моћи данути, бар за неко време! Са мржњом у души доноси печалбар своје тело, здравље и снагу, да му све то исише град за бестидно ниску плату (од стране оних који је дају уцењујући беду), па и на ту доброту да чека, пребијајући се којекуд без хране, коначишта и најелементарније неге тела. Социјално-етички и национално-патриотски моменат који нам боде очи при самој појави ове форме рада, оставићемо овде по страни и ствар узети само са етнопсихолошке и карактерно-васпитне стране. Ова форма, у ствари наставак или сурогат средњевековног меропшког и себарског, касније рајетинског рада под Турцима, за све друго може да васпитава народ само не за рад у оплемењеном смислу речи. Рад сељака за паразитског господара или за непријатеља, да му све уништи или однесе, губио је сваки смисао и могао је тога човека само деморалисати. А рад који је само „печал" није уопште никакав рад, никаква душевно-морална целина рад - стварање - успех - награда, него мучење за голи живот, омраза сваког посла и унижавање и човека и рада. У Јужној Србији, у извесним крајевима, народ је од сточарства или земљорадње арнаутским терором и турском управом отеран у печалбарење из кога ни данас не може да изиђе. Зато и не видимо да би то печалбарско посећивање велике вароши дизало или просветљавало печалбарског бедника. Код куће он углавном остаје исти, јер рад који он мора да омрзне, дочекаће га и онако кад опет отпочне сезона за исисавање његове радне снаге. Његов економски конзервативни немар још увек је, негде у дубини атавистичке психе, пo- | везан са животним нивоом оне раје која је себи градила троглодитске „куће" и скотске рупе за становање „јер би им иначе додијавали са коначењем Турци и хајдуци". Меропах - раја - печалбар само је једна историска и социјална линија. Омразу таквог рада, његову историју и социологију осећамо већ из самог оваквог речника: работати, аргатити, кулучити, ринтати, барабарити; тлака, печал, работа, беда, згон (кулучење ван места становања) итд.

 

Некадашња невоља данашња је навика. Јасно је да се у човека са таквим урезаним траговима прошлости није могла развити ни потреба за радом. Рад претпоставља осећање да треба нешто урадити. Невероватно колико је у самом народу и то осећање остало бледо и кржљав о. Кад сам у једном малом месту, у близини Београда, поменуо претседнику општине да би ипак требало отстранити са „главног трга" гомилу ђубрета, он ме је само зачуђено погледао. Овде је јасно откривен један дубок историски корен „лености" патријархалног југословенског човека: неосећање импулса и потребе.

 

У трговачко-пословној варијанти реч печалба добила је и известан рђав призвук. „Печалбар" значи кадгод исто што и ниско, животињски издржљиво и безобзирно гомилање паре на пару. „Предузимљиви људи и тврдичко-ситничарског духа", у којих „нема чистих духовних типова, нарочито не словенских" већ само „мешавина од особина Словена, Цинцарина, Грка, Турчина и Арбанаса (јужног)" пише Ј. Цвијић о тој врсти печалбара. Јужносрбијанска „работа" врло је широк појам. Она не значи само рад у ужем смислу него готово један цео стил живота,испуњен једино стицањем и зарадом и свим могућим допуштеним и недопуштеним спекулацијама. Отуд и разна сумњива пренесена значења речи работа која су ушла и у пословице. Узречица из оних крајева „Работа красота" неће, дакле, изражавати само неки идеалистички занос за радом него још више за зарадом.

 

Зарађивање које прелази у психозу несите лакомости и скреће у „послове", избегавајући посао, форма је рада која води бржем темпу, али је мотивска жаока тога темпа социјално и етички отровна. „Продуктивност" таквог рада, под карактеролошким видом, сасвим је засебног квалитета и етички врло сумњивог корена. Као | онај ропски, „печални", тако и овај „ћифтински" рад изазива у дубини југословенске душе само презир; а то су све несрећне асоцијације уз појам и слику рада.

 

Вековни близанци нерад-господство на овакав начин могу само још ближе да срасту. И стара епска, патријархалска нерадиност и печалбарска или ћифтинска форма рада могла је југословенску душу само да отуђује од правог и истинског рада као смисла и садржине живота.

 

6. Источњачка, херојско-патријархална и модерно-европска ритмика живота

 

Каквог удела би могао да има при свему овоме не само Оријент него и - осећајни темпераменат? - Ово двоје, и то заједно? Веза ће се брзо објаснити.

 

Нешто од тешке азиске крви ми смо већ установили у југословенским жилама. He позивамо се нимало на познате нам већ антрополошке чињенице (гл. Ill 5). Али да у духу прелетимо сву ону психолошку, никад довршену епопеју о „црном историском талогу", о дерту, севдаху, тузи, жалу и кахару - то би већ било добро и на овом месту. И овде где је реч о најпрозаичнијој страни психе, о ритмици и ефекту рада, ми се морамо сетити и темперамента као душевног ритма и темпа (в. стр. 117). У раније нанизаним примерима ћеифа, сеира и „натруњености" ми смо већ такнули то болешљиво оријентално место. Има темпераментног и грозничавог рада, а има и флегматички спорог и развученог. Има рада „са нервима" и без нерава; са вољом или без воље. Кад наш старински дунђерин једном руком полако диже греду, а другом савија цигарету, или чиновник посрче три кафе, пре но што ће дохватити један акт, јасно је да такав народ неће тако лако оболети од „американског темпа". Није ли сва та југословенска спорост, која се у неким нашим крајевима осећа већ и у говору и у покретима - напросто „оријенталска, турска леност"? За Запад ми смо „источни народ", а на Истоку „време не игра никакву улогу". Реч „време је новац" није се могла родити на турском Балкану, него у средини која и минут као „длаку на четворо цепа". Док је Запад и музику математизирао и временске интервале у том „непосредном говору oceћaњa" на секунде фиксирао - све у истом стилу основног животног темпа - Балканац, као и сваки Оријенталац, разлио се према ћеифу у дерт, севдах и жал. Душа, овако темперирана, у ствари нетемперирана, није подешена ни за строго квантификовану скалу рада. Осећaјно-покретни и радни темпо има у дну душе једну исту ритмичку линију, исте амплитуде, с истом арзом и тезом. Веза између рада и ритма, органска и дубока, већ одавно је у науци утврђена.

 

*

 

| Значи ли ово млитавило слабу динамику живота или дефекат воље? Нипошто, али свакако друкчију ритмизацију живота, друго васпитање средине и историје.

 

Пре свега „леност" и „вредноћа" релативни су појмови. Италијан изгледа лен Французу, Француз Немцу, Немац Енглезу, а можда и Енглез - Американцу. Мaсaрик, културно англофил, пребацује Чесима - највреднијем од словенских народа - недостатак систематске радиности као да говори - Југословенима.

 

Животна снага мобилише се - и ритмише - према потребама животног реагирања у одређеној средини и под одређеним околностима. Патријархалац и епско-херојски човек напрегнуће у часу потребе све своје животне снаге и починиће дела којима ћe се свет задивити. Када га невоља натера, југословенски човек чини чуда од енергије и напора. „Када се лен накани, цео свет попали". Али после тога долази неки сумњиви апатични одмор; ни најпростији свакодневни послови не мичу се с места. Човек борац дише само у великој амплитуди: крајњи напор и крајњи нерад, висок успон или дубока „чамотиња". Та преширока ритмика душевна је формула и југословенске историске лености. Уствари, она је само једна животно-реактивна форма, једно прилагођење. Западњаку који је своје енергије друкчије ритмизовао, у ситнијим али једнаким и сталним амплитудама и у рационално одмереним дозама уложене снаге, Југословен са својим животним темпом мора да изгледа непродуктиван, спор, индолентан.

 

Ритмика није овде тек неко поређење или поетична фигура. Физиолошка психологија утврдила је да постоји „наклоност да се душевни као и телесни рад ритмички рашчлани". Уопште ћe рад квалитативно најбоље успевати „ако се равна по неком одабраном ритму" (Вунт). Ритам је већ у функцијама органа (крвоток, дисање), у ходу, игри (плесу), говору, песми и музици. На истој функционалној основици ритмизује се и ток рада. Послови уз такт и ритам песме познати су у многих народа (Бихер). У Немаца има и засебна врста нарочито култивисане народне песме „Arbeitslied", песма рада или песма уз рад. Те песме имају у себи „врло мало поезије", истичу и сами немачки етнолози, али су зато одлични помагачи у раду. И наш фолклор има таквих песмица, али се та поезија рада усред бујне чисте поезије, поезије не-рада, истиче врло скромно. „Пјесме на прелу" и „Пјесме жетелачке" две су најтање рубрике у Вуковој збирци.

 

Психологија модерног посленика стоји у томе да се радна снага са својом осећајном побудом и разумним вођењем (интелектуални регулатив) стално и подједнако разбуђује у одређеним дозама времена и интензивности. Ова три душевна момента или се подупиру и носе у једној складној целини, или једно кочи друго. У том се разликује „темперирана душа" од душе за рад нетемпериране. Кочења у овој последњој јављају се зато јер било која од ове три компоненте испада из пропорције и целине. Осећање, воља и мисао померају се из оног односа који је за рад најповољнији. |

 

Преинтензивно осећање, као и мисао, може да укочи сваку активност, поготово истрајну. Страсност и екстремност, било каква, највећа је сметња рационализованом раду.

 

Кад се наш човек тргне из нерада, он би одједном да сав свет преоре. Наш ђак xoћe у два месеца пред испит да савлада сав материјал; немачки ђак ради помало али годинама. „Eile mit Weile" прави је израз немачке истрајне радне флегме, у којој се напор и одмор правилно измењују. Нетемперирана удешеност душе у многом је ближа природном стању и биолошкој души. Та ћe у својој животној перистази да „почини и чуда", али у другој некој средини она остаје изгубљена. Тражити од ње нешто друго, било би исто што и очекивати савршено извођење једног Баха или Моцарта од неког ко влада само „циганском лествицом". Та душа може да буде и богатија и интензивнија, сада у потстреку, сада у осећањима, а сада у мислима, али повезаност и ритмика свега тога ипак остаје таква да у модерном животу многи народи сиромашније и празније душе излазе способнији и продуктивнији. Немац J, Матл признаје Југословенима „већу импулсивност и већу моментану интензивност" него у западних народа, - али са „мање истрајности" (weniger Ausdauer).

 

7. Југословен на критичном прелазу у бржи темпо живота и рада

 

Национално-педaгошки проблем на основу овога сам се собом формулише: прелаз и акомодација из старе патријархалне, оријенталне и епске ритмике у модерну, ситнију, али уједначену ритмику. Тај прелаз у многом је и питање такозваног стандарда живота; једно је с другим у корелативној вези. Нове потребе живота захтевају и нову ритмичку акомодацију као и ново темперирање животне скале. Историја европских народа показује већ готове и интересантне примере оваквих „претемперирања": Енглези Шекспировог и данашњег времена. Хамлет је остао туђинац у својој рођеној земљи. Његову душу у којој је дело укочено безмерним осећањем и дубоком мишљу, „заосталији" европски народи, Немци и Словени, боље су разумели него Енглези деветнаестог и двадесетог века. ж

 

Да је горе изложено радно темперирање епске југословенске душе већ отпочело, зато имамо довољно знакова - пре свега тај: да је сопствена „леност" уопште и примећена.

 

Буђење радне воље и савести примећује се већ од дидактичке ере просвећености, када су Рељковић и Доситеј Обрадовић почели да васпитавају народ и да га, усред забављања, и оштро прекоревају. Петар Прерадовић у свом „Краљевићу Марку" напушта стари феудално-херојски идеал и наговештава нови радни и стваралачки. Силвије Крањчевић дао је у песми „Раднику" праву химну раду, исто тако у ораторију „Први гријех". Песму „Стара слика" он почиње овако: „Бојни реди - све момак до момка; - Ал би били ваљани копачи! - Бојни топи - гвожђе потраћено; - Ал би били ваљани орачи!".

 

Жустри трговачки дух, нарочито у наших динараца, приморских и ерских,само је једна изражајна форма старог ратничког борбеног духа. Трговина | је „једна врста ратовања" каже Т. Рибо. Баш да и није било других сметња, ратарски занос није ни могао да се створи на голом кршу.

 

Стари словенски ратарски инстинкт („страст за земљом" у нашим панонским крајевима) акомодирао се понешто радном темпу данашње Европе, иако још није спровео и модерну рационализацију и технизацију рада. Помало се заборавља и она стара: „Плети котац кошто ти и отац". Има наших земљорадничких крајева где сељак ради „као црв" и спава лети једва 3-4 сата. Приморац мора и ноктима да гребе земљу између камења и у шаци да је носи на оно нешто бедне „терасице" коју ћe прва бујица да спере у долину. Свако зрно он мора да „избија из камена". Ван своје земље развијају наши емигранти често и праву американску радну енергију и истрајност, постижући кадгод и велике стварне успехе.

 

Словенци уживају добар глас да су и код куће вредни и окретни, а уз то нарочито да имају смисла за истрајни и организовани рад. Јачи утицај немачке културе, борба и утакмица са Немцима развила је већ рано у Словенаца као и у Чеха смисао за такозвани ситан и реалан рад.

 

Све то доказује да душа своје ја не мења када, према средини, култури и новим захтевима животне акомодације, своје снаге и елементе прекомпонује за: други и нови животни темпо. И енглеска модерна душа остала је у основу стара пустоловна, груба викиншка душа. Данашња Француска, толико захуктана у раду, да је у њој недавно пала и реч о „потреби и благодети лености", задржала је ипак нешто од старе келтске лакоће и превртљивости. Нема, дакле, ни за Југословене опасности да ћe тако брзо постати сасвим не-епски и сасвим неоријенталски народ!

 
©CSE 2007-2010
Levitra Sales UkBuy Viagra From Safeway