|
Trinaesta glava monumentalnog dela (strana 651-669), posvećena radu, nosi naslov „Volja i aktivnost jugoslovenskog čoveka - radna i produktivna sposobnost Jugoslovena“
- Јugosloven, čovek nedovršene volje i neodređenog aktivnog središta ličnosti
- Rad, »volja za rad« i karakter
- Jesu li Jugosloveni len narod?
- Jugoslovenska inteligentna klasa i »genijalna« lenost. - Lenost ferment intelektualnog i moralnog trulenja
- Jugosloven u sticanju i stvaranju materijalnih dobara. - Pečalbarska duša
- Istočnjačka, herojsko-patrijarhalna i moderno-evropska ritmika života
- Jugosloven na kritičnom prelazu u brži tempo života i rada
1. Jugosloven, čovek nedovršene volje i neodređenog aktivnog središta ličnosti
Jugosloven nije „čovek volje". Volja kao žarište svih pokretnih i aktivnih nagona u Jugoslovenu nije onako izražena i kao vodeći centar ličnosti dominantna kao n.pr. u nordiskog čoveka. U nedovršenoj koncentraciji volje i nedostatku snažne, istrajne i u svome smeru određene pokretnosti, jugoslovenski duševni tip znatno je bliži južnjačkom i orijentalnom nego nordiskom tipu. Same pokretnosti, u smislu psihičke dinamike, ima u Jugoslovena više nego u Nordijaca, ali bez koncentracije i racionalizacije. Kao i na ostalim, ranije već u poznatim područjima, i ovde je izvršena istoriskim procesom „denordizacija" jugoslovenskog narodnog karaktera.
U ranijim poglavljima upoznali smo veli«o bogatstvo i razgranatost unutrašnjeg, duševnog, života u prosečnog jugoslovenskog čoveka. Upoznali smo široku disponovanost i intenzivnost proživljavanja u mnogim područjima stvaranja, u narodnoj muzici, umetnosti, tradicionalnoj književnosti, kao i u dokazima umne razvijenosti. Uočili smo upadljivu intenzivnosti, često, ekstremnu punoću svih doživljavanja, sa tendencijom penjanja i u najviše registre. Ali, ti bujni potoci ne slivaju se skladno u veliku i duboku struju volje!
Duševna strujanja iz najrazličitijih izvora ne samo da se ne sastaju u jednom žarištu i preseku, u aktivnom jezgru volje i pokreta, nego se van toga žarišta gube, slabe ili međusobno koče. Pred kritičnom tačkom, pred fokusom svih duševnih zrakova, mi ćemo sad u posmatranju Jugoslovena doživeti jedno karakterološko iznenađenje, pa i razočarenje: jugoslovenska duša građena je kao sočivo koje dobro hvata, oštro lomi, ali ne koncentriše zrakove koji u nj ulaze. Fokus je neodređen, pomičan; centar ličnosti neučvršćen, neiskristalisan. Na aberacije izvesnih zrakova od njihovog žarišta mi smo već ranijom prilikom ukazivali. Beće posmatranje osećajnog života, temperamenta, donelo nam je slutnju da doziranost, tempo i mera jugoslovenskog čoveka ne|vodi k jakom i čvršće fiksiranom središtu aktivne i stvaralačke ličnosti.
U primanju, intenzivnom proživljavanju, u izražavanju doživljenog - Jugosloven pretstavlja jak i mnogostrano disponovan duševni tip. U aktivnom ispoljavanju, u razvijanju dejstva prema spoljnom svetu, u produktivnom radu, on je nesrazmerno slabiji: Jugoslovenska duša je dakle „nesimetrična duša" - kao što je nesimetrična i njena melodija!
Samo borbeni vitalitet (dakle sfera nagona!) i snaga trpljenja crte su koje naročito iskaču. Jugosloven jeste borac, ali nije radnik, nije organizator.
Savlađivanje prepreka upornom energijom i istrajnim radom, jaka volja kao pokretač u socijalnoj aktivnosti - to više nije domen nedovršenog, nedovoljno usredsređenog jugoslovenskog karaktera.
Posle ove male anticipacije o osnovnoj strukturi jugoslovenske psihe, na kritičnoj tačci i zaokretu ličnosti u aktivno ispoljavanje - u volju i karakter u užem smislu! - mi ćemo se vratiti našem principu: da pre svega progovore činjenice i dokumenti. Beć ovde prekidamo sa psihologiziranjem. U dva velika životna okvira osmotrićemo našeg čoveka i pustiti ga da sam pokaže i glavne crte svoga aktiviteta: radno-stvaralačkog i socijalno-etičkog. U produženju ove poslednje, socijalne crte, onde gde se sa njom sastaje i borbeno-aktivna (nama već od ranije poznata i istaknuta - gl. VI A) mi ćemo videti jugoslovenskog čoveka na delu i kao političkog borca i kao državotvorca.
Radno-stvaralački i socijalno-politički organ mi ovde naročito odvajamo jedno od drugog. To činimo i inače po overenom iskustvu života da su čovek rada i čovek politike po pravilu dva različita i u mnogom suprotna tipa. U radu mi ćemo ogledati stvaralačku dinamiku i efektivnost jugoslovenske volje; na socijalno-etičkom i političkom području mi ćemo povrh toga uočiti i etički karakter te volje - jugoslovenski narodni karakter u najužem smislu reči.
2. Rad, »volja za rad« i karakter
Rad je razvijanje telesnog i duševnog napora kojim se stvara neka životna vrednost. Cilj, istrajnost i izvestan odnos prema svetu vrednosti bitni su sastojci pri tom.
Kao aktivno ispoljavanje telesno-duševnog organizma, pri čemu naše ja na naročit način „izlazi iz sebe" i stupa u kontakt sa svetom otpora, ne samo van sebe nego i u samom sebi, rad je prilično oštro merilo čovečjeg karaktera. Svaki radni zadatak je i „energografija" i"psihografija" i „eto-grafija", merenje svih snaga i osobina ličnosti. U Americi su naročitim metodama ispitivali kako se u pojedinih rasa i naroda ispoljavaju radne sposobnosti i uopšte radni i produktivni ka-|rakter. Radna energija i pokretnost, stepen „vrednoće" ili „lenosti", temeljitosti ili površnosti, nestalnosti ili istrajnosti, obično se uzimaju kao prvo i najvažnije merilo radne sposobnosti.
Germanski i anglosaksonski svet smatra efektivan rad, upravo njegove rezultate, merilom vrednosti opšte obdarenosti nekog čoveka. Slovenima to nije samo po sebi razumljivo; oni još uvek gledaju na „bogatstvo duše" i sve ono što „bi mogao" da uradi neki čovek- iako to još nijednim potezom nije na delu dokazao. Videćemo do malo da su u ovoj tačci Jugosloveni najviše Sloveni od svih Slovena.
Radne sposobnosti, opšta aktivnost, kao i radne dispozicije koje se izražavaju u nekim specijalnim smerovima, još uvek ne odlučuju o celokupnom radnom karakteru čoveka. Odlučno je pitanje kakva radna volja, i kakav motiv upravlja čovekom; koje energije i radne sposobnosti on hoće i nastoji da razvije. Pored kvaliteta i intenzivnosti odlučuje i etos rada. Tu je skriven unutrašnji i najvažniji karakterni momenat rada! Iz ovoga jezgra rešava se pitanje:kakav će stav čovek da zauzme prema radu, u svima elementima svog telesno-duševnog ustrojstva.
Rad nije ni tako star ni tako častan pojav u istoriji čovečanstva,kako se to danas može čitati u raznim zanosnim pohvalama radu. „Ananke" i „penia", nevolja i oskudica, u grčkoj je mitologiji i kozmogoniji prvi koren „mukotrpnog" rada čovečjeg. Kao prokletstvo palog čovečanstva označen je rad i u Starom zavetu: „Zemlja da je prokleta s tebe; s mukom ćeš se od nje hraniti do vijeka. Trnje i korov će ti rađati, a ti ćeš jesti zelje poljsko. Sa znojem lica svojega ješćeš hljeb. . ."(Postanje III, 17-19). Možda je to prokletstvo osećao i onaj pračovek koji nam je ostavio već iz prvog kamenog doba tragove svoga rada: oruđe i oružje svoje životne borbe. Glacijalne epohe iznudile su čoveku misao i rad kao sredstvo samoodržanja i borbe i to je urezalo do danas osnovne crte čovekove kulture.
Tragovi svesnog osećanja prokletstva rada - „strahovitog krvopije koji se zove rad" (Th. Lessing) - mogu se neprekidno pratiti kroz istoriju čovečanstva. Bilo je visoko kulturnih i produktivnih epoha u kojima nije bilo ni traga današnjim himnama radu. Mi danas cenimo i hvalimo rad, nalazimo u njemu smisao i sadržinu života; sad više sad manje iskreno. Grci i Rimljani nisu tako mislili. To izbija iz njihove filozofije kao i socijalne strukture sa sistemom robova. U Platona i Aristotela jasno se oseća prezir prema sitnom, naročito telesnom radu. Idealno socijalno i državno uređenje, kako ga predlaže Platon,osniva se na preziru rada. Srednji vek, i pored hrišćanske „jednakosti",u tom je pogledu veran nastavak antike: rad se dodeljuje robovima, meropsima i sebrima, najnižem neslobodnom ili poluslobodnom staležu, | u gradovima „neplemenitom" građanskom staležu. „Plemić" i „čovek koji ništa ne radi" bili su otprilike sinonimi i istovetni pojmovi.
Tragovi toga lenog antičkog i srednjeg veka i danas žive - prikriveno - u krvi i mesu evropskog čoveka. Čak i u Nemaca ostala je poslovica o oporosti i neprijatnosti rada (saure Arbeit!), da i ne pominjemo južnjaka Italijana: Dolce far niente. Biti „rentijer" i „ništa ne raditi" i danas je ideal mnogog i mnogog „čestitog građanina" i u najradljivijoj Evropi i Americi. Ako se setimo da je srednji vek socijalnom strukturom stvarno potrajao sve do francuske revolucije,a ne do obligatne 1453, nije čudo što evrameričko, uglavnom nordisko uzdizanje rada, još uvek nije stiglo da ućutka stari prizvuk prokletstva. „Vrednoća", „sitni rad", sistematski i kontinuirani rad, brzina i psiho-tehnizovana racionalizacija - to su tek od najnovijeg vremena merila kojima se ocenjuje ne samo pojedinac nego i nacija, rasa, zemlja, kontinent. Plitko je još uvek korenje svih himna radu i na humusu moderne kulture.
Stara Azija, Orijent, cele kulture i narodi - u poređenju sa grozničavim tempom rada i stvaranja na Zapadu - danas su duboko pali po modernom evropsko-američkom kriteriju rada. Duh utakmice, rekordizma i racionalizacije odmenio je, kao po nekom zakonu reakcije, nekadašnju sporost i tromost. „Lenost" postaje oznakom psihičke inferiornosti i kulturne zaostalosti.
3. Jesu li Jugosloveni len narod?
Među narodima i rasama, sa pečatom ,,prirodne lenosti" našli suse danas, kao „istočni narod" i - Jugosloveni.
Pred svetom ta je crta gotova i ispisana na našem nacionalnom licu; o tom ne smemo ni jednog trenutka da se varamo. I Evropa i Amerika broje Jugoslovene među narode sporog, vrlo sporog tempa.
Šta znači za nas ta gotova i utvrđena vera inostranstva? Kako stoji u stvari sa tom našom razglašenom sporošću? Krv, rasa, karakter, vekovi, - ili samo prelazni kulturni stepen? Pitanje je vrlo složeno;- i ono potrže ponovo celu psihu na površinu! Pri tom je važno i pitanje: kakav ćemo sadržaj dati pojmu len i lenost.
„Glasovito jugoslovensko sutra" (das beruhmte jugoslavische „sutra") poznata je reč među Nemcima koji imaju ma kakva posla sa Jugoslovenima.
„Tek što sam izišao iz stanice, osetio sam da se nalazim u dubokom Orijentu" napisao je jedan Francuz u svom putopisu o Jugoslaviji. Austro-bosanski činovnici zvali su lenost „bosanska bolest". G. Gezeman, pripoveda ovakav slučaj: „U proleće 1914, jedne nedelje pre podne, trebalo je preneti moj orman za knjige iz jedne kuće u drugu preko puta. Pomagao mi je pri tom jedan mlad gimnaziski nastavnik. U blizini, na zapuštenom groblju, ležao je neki čovek i čuvajući dve koze zurio nekud u vazduh. Mi ga zamolimo da nam uz nagradu pomogne. On nas samo ljubazno pogleda i rekne: »Nikad u svom veku nisam radio više no što mi je bilo dnevno od potrebe. Što da se na ovom lepom proletnjem jutru mučim, kad mi to ne treba!" - i ni da se makne sa svog ležišta. Nato smo sami odvukli orman. Kad smo ušli u kuću našli smo vrata od sobe zaključana, a ključa nigde. Pitamo šegrta gde je ključ. »Uzeo ga je majstor, ali on je legao da spava (bilo je 11 sati) i ja ni za živu glavu ne smem da ga budim«. Šta da radimo | sad? Naljutilo me, jer s gazdom sam udesio da se stvar svrši baš u to vreme. Ali moj kolega će nato: Pa spavaćemo i mi! ode lepo u predsoblje i leže mirno na minderluk". Cela mala epopeja lenosti sa tri „aktera"!
Ali mi možemo da citiramo još jednog starijeg „Gezemana", Nemca Fridriha Taubea iz XVIII stoleća. U ranije već navedenom delu „Kraljevina Slavonija" (1777) navodi Taube kao prvu od negativnih crta tadašnjih „Ilira" lenost i indolenciju: „Ilir mrzi već po svojoj prirodi svaki posao", pri čemu je možda donekle kriva i klima (!). Samo krajnja nevolja može da ga natera na rad. „Njegova nebriga za budućnost, to je nešto nečuveno" (unerhört). Ko je imao prilike da bolje upozna hamale po bosanskim varošima prepoznaće taj isti tip i stepen lenosti. Kada mu je u džepu zveknula parica, on se više i ne osvrće na novog narudžbodavca.
Ali bežanje od posla nije samo bosanski specifikum. U izvesnog tipa našeg seljaka svih pokrajina primećuje se težnja da se „pogospodi", da utekne od sela i seoskog posla. Život u gradu on zamišlja mnogo lakšim. Nisam još stupio ni u jedno naše selo da bar jedan seljak nije zamolio intervenciju kako bi došao u grad, kao „poslužitelj", „momak",šta bilo. Nekoliko puta poručivao sam, bilo direktno, bilo preko posrednika, od nekih seljaka (oko Šapca i Tuzle) ukrašene gusle ili što slično, ali stvari nikako da stignu. Posle izvesnog vremena, eto pisma. čovek neće ugovorenu sumu, nego ako mogu u gradu da namestim toga i toga njegovog nećaka kao poslužitelja. Na pitanje da li dotični ima zemlje, odgovara da ima, ali „mu se dosadilo" na selu pa bi hteo da radi „ma šta" u gradu. Otud i viđamo po mračnim hodnicima raznih nadleštava one teške poluseljačke figure kako povazdan sede na stolici pred vratima i od same lenosti ne mogu više ni da otvore usta i kažu „dobardan". Pogdekojem je to i „nagrada" za partiski rad na selu, i sad eto tako „seiri".
Ali pravih seirdžija i rahatlija od pace mogla je da da samo duboka stara Bosna. Ko poznaje nekadašnje Sarajevo seća se onih klasičnih čaršiskih „trgovaca" koji su spokojno povazdan sedeli na svom ćepenku i nije bilo te sile koja bi ih digla. „Taman" je prekrstio noge i počeo da srče „kahvu", kad eto mušterije da ga uznemiri. „Nema!" ili „Eno, u komšije!" - tako on rešava situaciju. ,,Eto tako, merak mi je siđeti pa gledati kako svit prolazi!" - čuo sam od jednog muslimana - srednjih godina.
Mnogi bi u nas da pređu preko ovoga sa primedbom da je taj gospodski „javašluk" turskog orijentalnog stila i porekla („Turskog gospodstva na svijetu nema!"). Jovan Skerlić smatrao je jugoslovensku indolenciju posledicom duge turske epohe, „robovanja pod jednom fatalističkom i nižom rasom" koje je ostavilo dubokih tragova na našem nacionalnom karakteru. Rezonancija koju je u jugoslovenskom čoveku, ne samo u Bosni, našao istočnjački „javašluk", „bašaluk" „seir" i | „ćeif", sve nekom žilicom povezano sa onim „rahatli", „kaharli'' i,,sevdahli", mora da je naišla i na podesan instrumenat u duši jugoslovenskoj. Tih „instrumenata" izgleda da ima i poviše, raznog porekla i starosti, ali su se složili u jednom i najdubljem: teškom i sporom tempu radnog životnog pulsa.
Feudalno-gospodskog porekla biće reč koja se mogla čuti iz usta starih bosanskih aga i begova o školovanim ljudima: ,,Da nije fukara, ne bi učio!" Ponešto feudalnog, ali uglavnom spartansko-herojskog porekla biće i poznato crnogorsko „nadžiravanje". Među anegdotama u „Crnogorcima" M. Pavićevića čitamo kako je jedan Crnogorac u Americi, zemlji rekorda, dobio prvu nagradu u - lenosti. Nadzornik nekog šumskog preduzeća, u kom je bilo i radnika Crnogoraca, dočuo nešto o njihovoj „legendarnoj lenosti" i za šalu ponudio 5 dolara nagrade za „najlenjeg Crnogorca". Jedan od njih, ležeći, samo dobaci: „Donesi ih amo!" i - dobije nagradu. Poznata je ona „romantična" slika iz patrijarhalne Crne Gore: oboružan Crnogorac stupa ponosno, a za njim žena pod teškim teretom na leđima, na putu sa kotorskog pazara. Najdalje je u tome otišlo pleme Kuči za koje je i pazarni posao bio poniženje. Samo najgori Kuči, kaže Marko Miljanov, išli su na pazar. He samo Crnogorci nego i ostali naši patrijarhalci u mnogim krajevima vole gladovati nego da rade neki „niži" posao. He da im gordost i ponos. Na Balkanu ima krajeva gde se ne može lako dobiti radna snaga, pogotovo ženska, jer se to smatra poniženjem.
Rad je smrt svakog junaštva i viteštva - tu vrstu tragike osećala je ona generacija Crnogoraca koja je morala da odbaci jatagan i da se maši pluga ili pijuka. Pavićevićeva anegdota o Božini Radovanovu i popu Jaku ilustrovaće nam to najbolje: „Božina Radovanov, čuven junak crnogorski, osiromašio pod starost, pa se preselio iz Kuča i orao zemlju u Zeti. Nije imao volove te je mjesto ovih upregao konje na kojima nije bilo nikakve opreme. Pop Jako Vuletić, takođe čuveni junak svoga doba, ugleda Božinu kako se onako star muči, a poznajući ga kao viteza prvoga reda, skine kabanicu, odbaci oružje na stranu i poče ga živa iz glasa lelekati: „O, lele meni, Božina Radovanov, jutros za tobom, pa već za dovijek, lele!" Božina se okrene i vidi popa Jaka kako ga oplakuje, to ga strahovito dirne, pusti konje, baci kabanicu, pa i on zaleleče: „O, lele meni Božina Radovanov". Lelečući primaknu se jedan drugome na njivu i ižljube". O jednoj grupi u Srbiju (Miroč) doseljenih Crnogoraca kaže službeni akt iz g. 1869: „U lenosti žive i zemljoradničke radove ne preduzimaju, otečestvo naše ne može u njima dobiti zemljodelce".
U jakoj suprotnosti prema ovom gotovo srednjevekovnom i feudalnom preziru seljačkog rada stoji već moderni kolonizatorski šumadiski tip iz doba prvog ustanka. Najveći junak prvog ustanka, Karađorđe,bio je ne samo hajduk, vojnik i obdareni strateg, nego i jedan od najvrednijih seljaka domaćina tadašnje Srbije: „U kući je živeo kao i svi šumadiski seljaci. Orao je, kopao, krčio šume, ograđivao baštu, gradio vodenice, kosio livadu, mlatio žito i radio ostale zemljoradničke poslove" (D. Stranjaković, Kapađopđe, str. 83). |
Zanimljivo je jedno tumačenje, bolje pravdanje, herojske lenosti od strane današnjih Crnogoraca. Reagirajući na jednu moju aluziju u knjizi „Borba ideja" odgovaraju cetinjski „Zapisi": „Ko izbliže i dobro poznaje život Crnogoraca tome je sasvim jasno, da nijesu lenost i želja za „nadžiravanjem", već neminovne životne okolnosti, nagnale Crnogorca da se nije smio ni za časak razdvojiti od svoga oružja i nije smio vršiti nikakav posao, koji bi mu onemogućio momentalnu odbranu uvijek spremnim samokresom i handžarom". Ovaj tehnički uzrok neće biti jedini;ima tu i viteške komponente kako je možemo opažati u ovih naroda herojskog i patrijarhalnog tila (Sparta, Stari Rim, Stari Germani, feudalci srednjeg veka, Kavkasci, Ukrajinci i dr.). I zato nam se čini da tumačenje Nikole Đonovića zahvata dublju žilicu: „Crnogorac je mentalno sklon da ide po širokim linijama . . . U duhu sviju ovih ljudi preovlađuje nerealnost . . . ne ceni se sitni postepeni rad, čiji rezultati ne dolaze neposredno. Međutim, vizionarski se vide daleke stvari: o njima se govori, za njih se vezuju velike nade, a previđa se ono što je neposredno i svakodnevno. Često se po četiri pokolenja spotiču o isti kamen, a da se ni jedno ne seti da ga ukloni. To ih prikazuje kao sapete i lene ljude".
Ima u tom tipu nešto od nesvesnog Ničeovog „Ibermenša". Izgleda da ga je Niče i iskopao s arhajskog dna čovečje duše, kako ga nalazimo gotovo u svima tipovima kulture. I Germani su proživeli svoju herojsku patrijarhalnu epohu sa krvnom osvetom, plemenskim uređenjem itd. Koliko „starocrnogorski" zvuči Ničeova reč o demokratskim „sitnim vrlinama" i aristokratskoj veličini herojske duše, koja se s njima ne slaže! U dubini duše čovečanstvo najviše ceni „muške vrline" i voli borbu i opasnost nego „nepodnošljivu monotoniju u fabrikovanju još jednog miliona dugmeta za ogrlice". Crnogorac prezire svog suseda Bokelja jer „vazdan parla o glavici luka" (S. Šobajić). Više ničeovskog, a manje hrišćanskog poteza, ima i u crnogorskom „čojstvu i junaštvu". „Primeri"Marka Miljanova govore jasno za to.
U bogatom registru tradicionalnog lenstvovanja krupna je rubrika i patrijarhalno „praznovanje" i „svetkovanje". Zašto se u nas nemački Sonntag, francuski dimanche, italijanska domenica zove baš „ne-delja", a Feiertag, fête, festa „praznik"? Značajna i prva radosna apercepcija: ne radi se. Teško će se naći narod u kome se tako revnosno i savesno „svetkuje", „slavi", „piruje", „praznu-je" i „nedeljuje" i „odmara" kao u nas. Čitav pravilnik ili kanon praznovanja i praznično sankcionisanog nerada mogao bi da se sastavi, a uz to da se i okiti bogatim folklorom kojekakvih običaja, adeta, ceremonija i verovanja. I kada Crkva ne slavi, seljak „po starom adetu" mora da slavi. Degradirani svetac mogao bi da se osveti: praznoverica je jača od vere! Verovanja, tradicije, praznoverice i kojekakve fantastične predrasude i danas su moćne kočnice radu, ne samo u seljačkoj klasi nego i u tobožnje inteligencije, usred velikog grada. Raditi na praznični dan „donosi nesreću", „osvećuje se", čovek može da „oboli", da i ne pominjemo „utornik i petak nesrećan početak". Imali smo i vrlo visokih funkcionera koji utornikom nisu hteli da potpišu nijedan akt. Ima i | snova koji opominju da se „ne radi" ili ne „započinje nov rad". Taj „kodeks lenosti", maskirane svim i svačim, odgovarao bi možda ritmici staroegipatskog, u najboljem slučaju srednjevekovnog evropskog života, samo ne životu dvadesetog, u brzini rekorderskog, veka.
4. Jugoslovenska inteligentna klasa i »genijalna« lenost. - Lenost ferment intelektualnog i moralnog trulenja
U modernijoj, građanskoj formi, naročito u takozvanom „intelektualnom krugu", lenost se lukavo sakrila pod fasadu „genijalnosti" i razne adlerovske komplekse uobražene veličine koja sve može i sve zna - „kad bi" htela. Čitava mala psihologija dala bi se napisati o toj sakrivenoj, prepredenoj i često vrlo pakosnoj jugoslovenskoj intelektualskoj lenosti.
Tipični Jugosloven voli da se naruga nemačkoj vrednoći, poznatom Sitzfleisch-y i deutsche Gründlichkeit. „Mi smo genijalna rasa; Nemci moraju da sede i da rade!" čuo sam od jednog jugoslovenskog - pedagoga.
Već u đačkim klupama počinje to pozivanje na genijalnost i bedno glupavilo rada. U mojoj đačkoj generaciji lena genijalnost bila je toliko na ceni da su vredniji đaci kradom učili samo da se ne bi izvrgli potsmehu svojih drugova. „Glupak", „štreber", „bubalica", bile su još najblaže etikete kojima su darivani vredniji đaci. „Nisam bogami ni pogledao!" bilo je stereotipno „pravdanje" onoga koji bi izgledao sumnjiv: da zna zato što je radio. Na bečkom univerzitetu viđao sam kako se naši studenti - one poznate besposlenjačke grupe u „auli" oko kojih su svi morali u krugu obilaziti - jednodušno potsmevaju onima koji su odlazili na predavanja i u biblioteke, pa čak i neku „švapsku" torbu s knjigama nosali pod pazuhom. „Vidi ga, nosi torbu kao Nemac!" - još mi je sada u uvu kako mi je jednom doviknuo neki primorski student, iz grupe onih što su decenijama sedeli po bečkim „jugoslovenskim" kafanama i pratili karijeru celih kelnerskih generacija od „pikola" do „obera". „Stubovi univerziteta" zvali su ih podrugljivo Nemci kojima su već pali u oči, stojeći satima kao karijatide pod svodovima glavnog ulaza. Mnogi od njih proćerdali su na univerzitetu mladost i budućnost,pretvarajući dan u noć i noć u dan. U tom „bitandženju", uzajamnom nadmudrivanju i preskakivanju, gledali su mrko i prezrivo svakog druga koji bi nešto radio, pa čak i uobražavali da su neki „originali", „genijalni boemi" i slično. Jedan naš student u Beču, toga vremena, dobio je od njih podrugljiv naziv: „najmarljiviji đak". Mnoge naše, i ranije generacije, „studirale" su na ovaj način. „Pobratimstvo" od 1880 g. saopštava u jednom pismu iz Graca da naša đačka omladina provodi vreme „u dremežu i gnusnom neradu". Ova genijalno-lena samosvest u naše omladine toliko se nametnula mojoj pažnji, već u prvim godinama nastavničkog rada, da sam na osnovi sistematskih opažanja, beležaka i statistike namenio toj pojavi i zasebnu psihološku raspravu. |
Kad se lenoj genijalnosti pridruži i orijentalni temeljni bas melanholične „natrunjenosti" i nemarne tuge, sve se spušta još za oktavu dublje. „Mrzi me da radim!", „Nešto mi se ne da!" - izrazi su koji se tačno i adekvatno ne mogu na zapadnjačku reprodukovati.
Evo i jedne sličice. Posle jednog dubljeg razgovora trgla se dva naša intelektualca da svojski zapnu i počnu „već jednom" i - raditi. Bezbroj jada i nevolja istovariše prijateljski jedan pred drugim. Ali „od sutra" da se počne i „nema više da se sastanemo u ovoj kafani!" Kad sutradan, već pre podne, jedan sedi u kafani i zuri preda se. Za nekoliko minuta eto i drugog. Pogledaju ćutke jedan drugog, i razumeše se. „Nešto sam danas natrunjen, prosto ne mogu daradim!" „I ja, i ja!" odmahne drugi rukom. „Čamotinja!" - šta možeš? Nije to italijanski Dolce far niente, ne, to je već neka otmenija, interesantnija, dublja lenost!
Kad sam vodio po Zagrebu jednog nemačkog naučnika koji je došao da nas proučava, on iznenada, kao u čudu, zasta na jednom uglu i upita: „Za ime boga, šta rade ovi ovde? Da nije neki zbor?" Ali nije bio zbor. Bila je to samo jedna od onih kafana u kojima razni geniji, duboko informisani i još dublje zabrinuti patrioti, bistre situaciju i kritikuju - tuđa dela i rad. Kad sam mu stvar rastumačio, znajući da toga nema u njegovoj otadžbini, nemački profesor samo se značajno nasmešio i pogledao na svoj časovnik: Bilo je tačno 11 časova pre podne!
Kad se grupa sarajevskih mlađih književnika obratila J. Cvijiću,posle rata, da im da nešto za njihovu reviju, vredni naučnik zapisao je u album celoj našoj inteligenciji ovo priznanje: da je „vrapčije intenzivnosti u radu". Naši intelektualci su „bistri brbljivci" koji „ni jedan posao ne razrade (ne samo na delu, već ni u mislima) do krajnjih konsekvencija. Mahom ništa ne svrše i ne urade potpun o". Nigde se nije, kaže Cvijić, naslušao tolikih jeremijada o zaprekama radu kao u našoj zemlji! „Ja mislim da je kod nas česta mala amplituda ili mera rada. Najveći broj darovitih ljudi daje male rezultate".
Te zapreke, kod radne manjine stvarne („prokletstvo male nacije"), u lene većine uobražene, krive su što od tolikih generacija omladinaca, revolucionarnih, grlatih i „genijalnih" nema posle u javnom životu ni traga ni glasa. Gde su - kasnije u životu -- ti toliki silni naši omladinci koji na visokoj školi toliko „obećavaju"? Zar je sve to samo kipljenje mladosti i puberteta? Mnogi od njih od puste genijalnosti nije imao ni toliko radne energije da odgovori bar prosečnim zahtevima i da se spremi za neki poziv. Ima u nas i danas vrsta ljudi koja bi htela da nam sugeriše: da već samo nepolaganje ispita garantuje genijalnost, a uredno polaganje zaudara na idiotizam. Celog svog veka oni žive od uverenja da „su mogli", ili da „bi mogli". Taj „bi" klasičan je i karakteran jugoslovenski kondicional.
Ali, pri tom ne ostaje; mera još nije ispunjena. Velike pretenzije zapele su i ostale negde dublje u duši i tako dolazi do onog moralnog trulenja ličnosti koje čitavu društvenu sredinu okružuje zavišću, zlobom i pokušajima da se povuku dole, u nerad, i oni koji su aktivni i | produktivni. U nas ima cela kategorija genijalno uobraženih neaktivaca koji svojom mržnjom prate u stopu stvaralačke i aktivne ljude. I budući da su ti geniji u javnosti i društvu nepoznati (od čega oni naročito pate), prirodno je da svaki stvaralac, živeći i radeći u takvoj sredini, u mnogim prilikama dobija utisak da je stao na neku zmiju koju ranije nije ni znao ni video.
Malo je jugoslovenskih intelektualnih ljudi prozrelo tajnu radnog uspeha: kontinuitet i doziranost koja najzad dovodi i do većih rezultata. Zato ih sredina i smatra duhovnim strancima: „Nije to naš čovek!", „Biće da je germanskog porekla, ili neki melez . . ." „A možda je i Jevrejin?"itd. Pazite samo kako radi, stalno i neumorno! Ima on neki cilj, hoće da se uzdigne, itd. A ako se nađu pojedinci koji svojim radnim i produktivnim pretenzijama mogu da se uzdignu i nad uskim dimenzijama plemena ili nacije, svaki ko ikako može i ne može potrčaće da se baci kamenom za njima. Tesla, Jagić, Vl. Bukovac i mnogi drugi morali su bežati iz zemlje, toliko ih je davila njihova najbliža, većinom kolegijalna okolina. Jagić nije mogao od gorčine i odvratnosti da izusti ime jednog našeg pokrajinskog centra, u kom su mu priređivali počasne akademije - posle smrti. Teško će se naći zemlja u kojoj bi se rad susretao sa tolikom podozrivošću i u kojoj su sposobni, vredni i pozvani radnici tako uporno gonjeni kao zverad kao u jugoslovenskoj zemlji. Nijedna reč, nijedan akcenat ove konstatacije ne prelazi okvir jedne proste karakterološke dijagnoze. O pomaganju ili nekom podupiranju rada, iako korisnog za celinu, nećemo ni govoriti. „Njegova stvar!" ili „Njegova lična ambicija!" - tako se taksira rad i onda kada je na dlanu da je taj rad u interesu celine.
U obrnutoj proporciji prema radinosti stoji kritičnost: Jygosloven je rođeni „kritičar". Ono što je već gotovo i urađeno, to Jugosloven ume dobro i brzo da oceni. Lena neproduktivnost i zavidna pakost najbrži su i najstroži kritičari; što sporiji čovek na radu, to brži na kritici i prigovoru. Komotnom kritikom spasava se iluzija o sopstvenoj genijalnosti; napornim radom i produktivnošću čovek se samo izvrgava tuđoj kritici. Interesantan je, i možda u Evropi jedinstven, pojav da u nas većina intelektualaca, naučnika i književnika svoj rad počinje kritikom umesto stvaranjem. Priznato je pravilo da kritički sud treba da daju oni koji su se bar donekle oprobali u radu i stvaranju dela. „Ko je uopšte taj što tako drsko nasrće svojom kritikom na sve i svakog?" - kad i to pitanje iskrsne, naš mladić postigao je cilj: „pročulo" mu se ime.
Veliki, ne samo „umovi" nego i neumorni stvaraoci širokog zamaha, oni što ostavljaju duboke brazde, prava su retkost u nas, ne samo u prošlosti nego i u našim danima.
Primeri jednog Ruđera Boškovića, Nikole Tesle, Vatroslava Jagića, Jovana Cvijića, izuzeci su koji potvrđuju | pravilo. U Nemaca je n.pr. fenomenalna produktivnost jednog Momzena, Vunta i dr. tipična, u nas bi bila neverovatna i izuzetna. Jugoslovenski stvaralac po pravilu izgara i stari neverovatno brzo. Bezbroj članaka napisano je u nas o toj tugaljivoj pojavi. Sem „malog naroda", Turaka, siromaštine, nabrajani su i drugi romantični i ne-romantični uzroci; izgaranje, temperamenat, balkanstvo. Samo na rđavu radnu vaspitanost, zaostalu tehniku rada i neekonomičan tempo promenljivog i kratkog daha retko je ko pomišljao.
„Aljkavost", površnost i nedostatak radne savesti, da i ne govorimo o vrlo rudimentarnom osećanju dužnosti (glasovita nemačka Pflicht), bitni su sastojci u etosu jugoslovenskog rada. Jugosloven voli da zujka kao pčela „od cveta do cveta", ili, ako će da poleti malo više, kao vrabac od grma do grma. Kada sam počeo predavati filozofiju na univerzitetu, zgranuo sam se koliko je novih slušalaca dolazilo bez ikakve orijentacije: kojoj struci da se posvete. Većina tih neodlučnih najvolela bi „od svega pomalo", od svake struke samo ono „što je najinteresantnije". Bila je to prava muka da se te mlade pčelice navedu na pun i ozbiljan rad na jednoj određenoj leji. Sve, samo ne: koncentracija i istrajnost. Isprekidana linija raznoraznog diletantizma i površnog enciklopedizma tipičan je oblik jugoslovenskog duhovnog bavljenja - a to i odgovara univerzalnom geniju koji „sve zna i sve može". J. Cvijić ističe slabu, nekultiviranu volju kao glavni uzrok ove pojave: „Izgleda da mi nemamo osobitu predispoziciju za jaku volju u ovom smislu, ili ona još nije radom pojaseva razvijena. Po promatranjima koja sam ovda-onda grosso modo činio, u nas od dvadeset ljudi valjane inteligencije ima možda samo jedan s jakom voljom". Po Žil Pajou (Payot) iza svakog ovakvog univerzalizma krije se u stvari lenost.
Najređe su sistematske radne celine velikog formata. Većina plitkih i razlivenih jugoslovenskih „sveznadara" kreće se u samim malim zbrkanim i nepovezanim krugovima „bavljenja", samo ne u dubokoj i kontinuiranoj liniji rada i stvaranja. „Kulturni radnik" - koga svi hvale, ali za kog niko ne bi umeo kazati, na kom polju „radi" i na kojem tlu čvrsto stoji - pravi je jugoslovenski kuriozum koji se ne može tako lako naći u drugih naroda, bar ne među njihovim većim imenima. Kulturno-istoriski to su ostaci iz „rodoljupskog", „domorodskog" ili „ilirskog" nacionalnog perioda, kada je nekoliko patriotskih trudbenika radilo sve i sva za svoj narod. Jedan isti čovek osećao se pozvan da sastavlja političke programe, predaje mineralogiju i piše za pozorište romantično-patriotske „tetralogije". I danas pišu u nas „udžbenike"(najteži rad u nauci!) većinom ljudi koji u nauci ništa stvorili nisu, ali zato iz dve tuđe knjige prave treću, „svoju". „Biologija kulture" dovela je tako i do pojave koju bismo mogli nazvati „parazitizam na nauci" .
Konkretan primer imamo pred očima, kad ovde ne preterujući ni za jednu crticu - nabrajamo šta „jest", šta je „bio" i čime se sve „bavio" jedan naš poznati „javni radnik": pedagog, kritičar, literarni istorik, novinar, publicista, redaktor i direktor revije, političar, romansijer, lirski pesnik, nacionalni prosvetitelj, socijalni ideolog i predavač, osnivač nove religije, mistik, | Indijac i teozof, elektro-tehnički obnovitelj naroda i države, ekonomski preporoditelj nacije, esteta i istorik umetnosti, organizator i vođ omladine, pisac kabaretskih skečeva, ali i ozbiljnih socijalnih drama, baletni impresario, oštar filmski stručnjak, pa na kraju i filozof, sociolog, psiholog, i još štošta što s time i jest i nije u vezi. Leonardo da Vinči, Lajbnic, Gete, Spenser, Vunt, gube se pred ovakvim univerzalizmom. Veliki enciklopedičari i kulturni stvaraoci stajali su bar na jednom području sigurno i čvrsto. Jugoslovenski duhovni nomad uopšte i ne „stoji"; kao viši duh on lebdi. On je svugde i nigde, sve i ništa.
Kulturno polutanstvo? Nedostatak onoga što se zove kultura rada? Svakako. Ali možda i suviše samosvesna dinarska krv? Da odgovorimo jednom Šobajićevom anegdotom: Gospodar Crne Gore i Brda našalio se jednom s nekim prostim Crnogorcem, čobaninom, koji mu je dodijao svojim molbama za „položaj", i upitao ga: „Imam jedan vaporić na Skadarsko jezero, pa kad bi se ti htio primiti za kapetana tamo, odmah bi te poslao?"- „Oćy, gospodaru, i za Boga!", kliknu Crnogorac.
Radna područja u nas sva su pobrkana, a to baca refleks ne samo na radnu psihu nego i na etski karakter radenika. Mi imamo n.pr. ovakvih kulturnih kurioziteta: dramskih autora koji ujedno pišu kritike o drugim dramaticima i slikara koji redovno pune novinske stupce kritikovanjem svojih kolega. Na jednom našem univerzitetu dešavalo se i to da je filozofiju ispitivao profesor - farmakologije. Bilo je slučajeva da su šumari poučavali pedagoge, a tehničari pravnike.
*
U organizovanom, zajedničkom intelektualnom radu ispoljava Jugosloven po pravilu još manje disciplinovanog radnog duha. Tu se osećaju jake kočnice socijalne i etičke prirode. Primeri su bezbrojni; ima i takvih slučajeva da se ni psihološkim testom ili eksperimentom ne bi mogle čistije ispoljiti crte: neobuzdana, primitivna subjektivnost, uobražena osetljivost, surevnjivost, nepoverenje, mržnja, zavist, nedisciplinovanost, neobjektivnost i nepravičnost.
Klasičan je izbor primera koje u tom pogledu daje izdavač i urednik „Narodne enciklopedije" Stanoje Stanojević u svom Pogovoru na kraju IV knjige. I nehotice, on nam je dao u ovoj ispovesti o svojim iskustvima i doživljajima jedan karakterološki dokumenat prvog reda. Na stranu iskustva sa publikom, čitaocima i pretplatnicima. Ovde nas zanima šta urednik kaže za veliki deo svojih saradnika, s kojima je trebalo imati „dobre volje, takta i jake nerve", jer: „zna se, koliko su naši ljudi i u najvišim krugovima, nedisciplinirani, i kako je teško sa njima raditi". Bilo je n.pr. i slučajeva da su pojedinci ili neka „ugledna tela" protestovali što se poziva na saradnju ovaj ili onaj, zanemaruje ova ili ona struka, a kada je njima samima poveren posao: ovo ili ono, odavde dovde, izgubili su se bez traga i nikad ništa nisu dali. Oni su naime svoj „posao" već svršili: omeli su rad i eliminirali „onog drugog".
Na čemu zapinju mnogi naši veliki nacionalni planovi rada, može uspešno da otkrije samo inače toliko prezreni i zatureni ključ - karaktero- | logije. Šezdeseta se godina primiče otkako je Ćura Daničić počeo da uređuje veliki Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika u izdanju Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti. Prve knjige počele su već i zastarevati, kriteriji se pomerili, metode preinačile, ali Rječnik još uvek nije dovršen. I dedovi i unuci radili su na njemu; more stručnjaka velikim delom dobro obezbeđenih katedrama, položajima i stepski, fantastično širokim ferijama, nikako da privedu kraju taj posao. Još uvek moramo da se služimo starim nepotpunim rečnicima koje su izradili pojedinci, za prvu potrebu i nevolju. O modernom rečniku naših dijalekata (kolika riznica), o pravom etimološkom i literarno-istoriskom rečniku da i ne govorimo. U Srpskoj kraljevskoj akademiji - kako nas obaveštava A. Belić - radi se od 1894 veliki Srpski rječnik književnoga i narodnoga jezika, ali „Ogled" koji je izdat 1913 (Ogledno izdanje br. 1) „nije uspeo ni po obradi, ni po rasporedu građe, ni po ostalim leksičkim osobinama". A pored toga, kakav su džinovski leksikografski rad izvršili neki naši pojedinci, počevši od Belostenca, Habdelića i Vuka pa do najnovijih Luja Bakotića i Milana Vujaklije! Ogromno, u evropskoj nauci jedinstveno enciklopedično delo svoje vrste „Prinosi za hrvatski pravno-povjesni rječnik" (1908-1923) od Vladimira Mažuranića možda je samo zato i dovršeno jer nije započeto kao skupni „organizovani" rad. Bilo je u nas raznih enciklopedičnih, almanaških i kompendiskih velikih preduzeća, čiji je rezultat bio jedino taj što su se direktori, urednici i saradnici međusobno ljuto zavadili i pobili, a pretplatnička publika ostala praznih šaka. Još su najblaži bili oni slučajevi kada su takva dela velikih koncepcija blago i mirno - usnula.
5. Jugosloven u sticanju i stvaranju materijalnih dobara. - Pečalbarska duša
Kako stojimo sa praktičnim radom, tečevnom ekonomijom i produkcijom materijalno-kulturnih dobara? Kako zarađuje Jugosloven? Kakva je tu disponovanost; koji moral rada, kakav zamah i tempo?
Narod koji je stvorio starostavne poslovice (regulative za posao!): „Đavo da ga nosi ko voli da radi!" (i još u jednoj drastičnijoj, seksualno-psovačkoj formi), „Bog ubio i prešu!" (= hitnju, žurbu; čuje se u zapadnim krajevima), „Ako je preša mrijet, nije kopat", „Setila se prelja kudelje uoči svete nedelje" itd., neće biti radenik suviše brzog tempa. Ove poslovice zvuče više jugoslovenski nego „Što možeš učiniti danas, ne ostavljaj za sutra!"
Ima u nas krajeva koji su se pročuli ekonomskom pečalbarskom vrednoćom: Šopluk, izvesni krajevi istočne i Južne Srbije, gornje Primorje, Gorski Kotar. Bugarski vrtari i proizvođači ružinog ulja smatraju se najmarljivijim elementom na Balkanu. „Posao ušao je kod njih u običaj" (a ne oslobodilački i buntovni duh) žali se na Bugare Ilija Garašanin u nacionalno kritičnoj 1844 god.
Šumadinci smatraju Južnosrbijance vrlo žilavim, istrajnim i štedljivim elementom - naročito u trenutku kada stupe sa njima u konkurenciju. D. Nedeljković pokušao je da eksperimentalnom metodom, u psihogramima, isporedi istrajnost, duševnu i fizičku, u Južnosrbijanaca i Šumadinaca (v. str. 107). He ulazeći u prikazivanje metode, ističemo samo rezultate koji govore za jaču istrajnost | Južnosrbijanaca: „Ovim se već dovoljno jasno psihofizički utvrđuje da je dominantna odlika Južnosrbijanaca relativno vrlo mala oscilacija perceptivne pažnje tj. znatna postojanost, istrajnost duhovnog napora, i da, naprotiv kod Šumadinaca dominira relativno velika oscilacija perceptivne pažnje te je za njih karakterističan nedostatak postojanosti u duhovnom naporu" . . . „Očigledno je da svaka južnosrbijanska amplituda traje skoro dva puta više od šumadinske, da je istrajnost kod Južnosrbijanaca skoro dva puta veća nego kod Šumadinaca".
Ali sve su to samo izuzeci koji potvrđuju staro osveštano pravilo: „Nije Švabo za gajdaša niti Srbin za birtaša". „Birtaš" je ovde jugoslovenski simboličan: Kad mu malo bolje pođe, on već suče rukave da goste izbaci a ne da ih poslužuje. U našem Primorju, naročito južnom, može se često opažati kako se ugostitelji brzo razbesne i zaborave: da su još malo pre kukali zbog slabe zarade.
Naličje ovoga: „pečalbarska duša", gorak i pečalan rad, od gladi i nevolje! Mnogi Jugosloven saći će u najdublje, smrtonosne, rudnike Amerike, primiće posao koga se ne bi prihvatio nijedan drugi radnik - ali samo onda ako ga pritisne ljuta nemaština i kad se više „nema kud". Ta bolna i tragična nota izražena je već u etimologiji samog imena „pečalbarskog" (pečalba, pečalovina, pečalbari, pečalovnici, od pečal, potmula patnja, duševni bol). Pečalbarska forma rada, toliko karakteristična za naše „pasivne krajeve", često spojena i s emigracijom na najdalje kontinente, zasluživala bi zaseban i dublji studij ne samo ekonomski, socijalni i geografsko-etnološki, nego i naročiti psihološki i karakterološki. Naši su izraziti, što stariji što noviji, pečalbarski krajevi: čitavo Primorje s kraja na kraj, Lika i Gorski Kotar, veliki deo Hercegovine, Bosne i Crne Gore, istočne Srbije (srez vlasotinački, lužnički, nišavski, belopalanački, svrljiški, zaglavski i timočki), Južne Srbije (naročito mavrovsko-rekanska grupa - po J. Cvijiću -, Mijaci, Brsjaci i ostali Južnosrbijanci). Sav karst i gotovo čitav jugoistok Jugoslavije stenje pod teretom pečalbe. Bilo da se vodi sitna trgovina, bilo da se rade najteži poslovi, ovaj ogroman deo najsnažnijeg i rasno najvrednijeg naroda potuca se, ako ne po Americi i Australiji, a ono po našim velikim varošima, divlje zanemarenog izgleda, izgladneo, upalih očiju i grozničavog, šupljeg, unezverenog pogleda (sl. 101).
Pečalbariti znači obamreti celim životom, uvući dušu u se do gušenja - sa nadom da ćeš i opet jednom moći danuti, bar za neko vreme! Sa mržnjom u duši donosi pečalbar svoje telo, zdravlje i snagu, da mu sve to isiše grad za bestidno nisku platu (od strane onih koji je daju ucenjujući bedu), pa i na tu dobrotu da čeka, prebijajući se kojekud bez hrane, konačišta i najelementarnije nege tela. Socijalno-etički i nacionalno-patriotski momenat koji nam bode oči pri samoj pojavi ove forme rada, ostavićemo ovde po strani i stvar uzeti samo sa etnopsihološke i karakterno-vaspitne strane. Ova forma, u stvari nastavak ili surogat srednjevekovnog meropškog i sebarskog, kasnije rajetinskog rada pod Turcima, za sve drugo može da vaspitava narod samo ne za rad u oplemenjenom smislu reči. Rad seljaka za parazitskog gospodara ili za neprijatelja, da mu sve uništi ili odnese, gubio je svaki smisao i mogao je toga čoveka samo demoralisati. A rad koji je samo „pečal" nije uopšte nikakav rad, nikakva duševno-moralna celina rad - stvaranje - uspeh - nagrada, nego mučenje za goli život, omraza svakog posla i unižavanje i čoveka i rada. U Južnoj Srbiji, u izvesnim krajevima, narod je od stočarstva ili zemljoradnje arnautskim terorom i turskom upravom oteran u pečalbarenje iz koga ni danas ne može da iziđe. Zato i ne vidimo da bi to pečalbarsko posećivanje velike varoši dizalo ili prosvetljavalo pečalbarskog bednika. Kod kuće on uglavnom ostaje isti, jer rad koji on mora da omrzne, dočekaće ga i onako kad opet otpočne sezona za isisavanje njegove radne snage. Njegov ekonomski konzervativni nemar još uvek je, negde u dubini atavističke psihe, po- | vezan sa životnim nivoom one raje koja je sebi gradila trogloditske „kuće" i skotske rupe za stanovanje „jer bi im inače dodijavali sa konačenjem Turci i hajduci". Meropah - raja - pečalbar samo je jedna istoriska i socijalna linija. Omrazu takvog rada, njegovu istoriju i sociologiju osećamo već iz samog ovakvog rečnika: rabotati, argatiti, kulučiti, rintati, barabariti; tlaka, pečal, rabota, beda, zgon (kulučenje van mesta stanovanja) itd.
Nekadašnja nevolja današnja je navika. Jasno je da se u čoveka sa takvim urezanim tragovima prošlosti nije mogla razviti ni potreba za radom. Rad pretpostavlja osećanje da treba nešto uraditi. Neverovatno koliko je u samom narodu i to osećanje ostalo bledo i kržljav o. Kad sam u jednom malom mestu, u blizini Beograda, pomenuo pretsedniku opštine da bi ipak trebalo otstraniti sa „glavnog trga" gomilu đubreta, on me je samo začuđeno pogledao. Ovde je jasno otkriven jedan dubok istoriski koren „lenosti" patrijarhalnog jugoslovenskog čoveka: neosećanje impulsa i potrebe.
U trgovačko-poslovnoj varijanti reč pečalba dobila je i izvestan rđav prizvuk. „Pečalbar" znači kadgod isto što i nisko, životinjski izdržljivo i bezobzirno gomilanje pare na paru. „Preduzimljivi ljudi i tvrdičko-sitničarskog duha", u kojih „nema čistih duhovnih tipova, naročito ne slovenskih" već samo „mešavina od osobina Slovena, Cincarina, Grka, Turčina i Arbanasa (južnog)" piše J. Cvijić o toj vrsti pečalbara. Južnosrbijanska „rabota" vrlo je širok pojam. Ona ne znači samo rad u užem smislu nego gotovo jedan ceo stil života,ispunjen jedino sticanjem i zaradom i svim mogućim dopuštenim i nedopuštenim spekulacijama. Otud i razna sumnjiva prenesena značenja reči rabota koja su ušla i u poslovice. Uzrečica iz onih krajeva „Rabota krasota" neće, dakle, izražavati samo neki idealistički zanos za radom nego još više za zaradom.
Zarađivanje koje prelazi u psihozu nesite lakomosti i skreće u „poslove", izbegavajući posao, forma je rada koja vodi bržem tempu, ali je motivska žaoka toga tempa socijalno i etički otrovna. „Produktivnost" takvog rada, pod karakterološkim vidom, sasvim je zasebnog kvaliteta i etički vrlo sumnjivog korena. Kao | onaj ropski, „pečalni", tako i ovaj „ćiftinski" rad izaziva u dubini jugoslovenske duše samo prezir; a to su sve nesrećne asocijacije uz pojam i sliku rada.
Vekovni blizanci nerad-gospodstvo na ovakav način mogu samo još bliže da srastu. I stara epska, patrijarhalska neradinost i pečalbarska ili ćiftinska forma rada mogla je jugoslovensku dušu samo da otuđuje od pravog i istinskog rada kao smisla i sadržine života.
6. Istočnjačka, herojsko-patrijarhalna i moderno-evropska ritmika života
Kakvog udela bi mogao da ima pri svemu ovome ne samo Orijent nego i - osećajni temperamenat? - Ovo dvoje, i to zajedno? Veza će se brzo objasniti.
Nešto od teške aziske krvi mi smo već ustanovili u jugoslovenskim žilama. He pozivamo se nimalo na poznate nam već antropološke činjenice (gl. Ill 5). Ali da u duhu preletimo svu onu psihološku, nikad dovršenu epopeju o „crnom istoriskom talogu", o dertu, sevdahu, tuzi, žalu i kaharu - to bi već bilo dobro i na ovom mestu. I ovde gde je reč o najprozaičnijoj strani psihe, o ritmici i efektu rada, mi se moramo setiti i temperamenta kao duševnog ritma i tempa (v. str. 117). U ranije nanizanim primerima ćeifa, seira i „natrunjenosti" mi smo već taknuli to bolešljivo orijentalno mesto. Ima temperamentnog i grozničavog rada, a ima i flegmatički sporog i razvučenog. Ima rada „sa nervima" i bez nerava; sa voljom ili bez volje. Kad naš starinski dunđerin jednom rukom polako diže gredu, a drugom savija cigaretu, ili činovnik posrče tri kafe, pre no što će dohvatiti jedan akt, jasno je da takav narod neće tako lako oboleti od „amerikanskog tempa". Nije li sva ta jugoslovenska sporost, koja se u nekim našim krajevima oseća već i u govoru i u pokretima - naprosto „orijentalska, turska lenost"? Za Zapad mi smo „istočni narod", a na Istoku „vreme ne igra nikakvu ulogu". Reč „vreme je novac" nije se mogla roditi na turskom Balkanu, nego u sredini koja i minut kao „dlaku na četvoro cepa". Dok je Zapad i muziku matematizirao i vremenske intervale u tom „neposrednom govoru ocećanja" na sekunde fiksirao - sve u istom stilu osnovnog životnog tempa - Balkanac, kao i svaki Orijentalac, razlio se prema ćeifu u dert, sevdah i žal. Duša, ovako temperirana, u stvari netemperirana, nije podešena ni za strogo kvantifikovanu skalu rada. Osećajno-pokretni i radni tempo ima u dnu duše jednu istu ritmičku liniju, iste amplitude, s istom arzom i tezom. Veza između rada i ritma, organska i duboka, već odavno je u nauci utvrđena.
*
| Znači li ovo mlitavilo slabu dinamiku života ili defekat volje? Nipošto, ali svakako drukčiju ritmizaciju života, drugo vaspitanje sredine i istorije.
Pre svega „lenost" i „vrednoća" relativni su pojmovi. Italijan izgleda len Francuzu, Francuz Nemcu, Nemac Englezu, a možda i Englez - Amerikancu. Masarik, kulturno anglofil, prebacuje Česima - najvrednijem od slovenskih naroda - nedostatak sistematske radinosti kao da govori - Jugoslovenima.
Životna snaga mobiliše se - i ritmiše - prema potrebama životnog reagiranja u određenoj sredini i pod određenim okolnostima. Patrijarhalac i epsko-herojski čovek napregnuće u času potrebe sve svoje životne snage i počiniće dela kojima će se svet zadiviti. Kada ga nevolja natera, jugoslovenski čovek čini čuda od energije i napora. „Kada se len nakani, ceo svet popali". Ali posle toga dolazi neki sumnjivi apatični odmor; ni najprostiji svakodnevni poslovi ne miču se s mesta. Čovek borac diše samo u velikoj amplitudi: krajnji napor i krajnji nerad, visok uspon ili duboka „čamotinja". Ta preširoka ritmika duševna je formula i jugoslovenske istoriske lenosti. Ustvari, ona je samo jedna životno-reaktivna forma, jedno prilagođenje. Zapadnjaku koji je svoje energije drukčije ritmizovao, u sitnijim ali jednakim i stalnim amplitudama i u racionalno odmerenim dozama uložene snage, Jugosloven sa svojim životnim tempom mora da izgleda neproduktivan, spor, indolentan.
Ritmika nije ovde tek neko poređenje ili poetična figura. Fiziološka psihologija utvrdila je da postoji „naklonost da se duševni kao i telesni rad ritmički raščlani". Uopšte će rad kvalitativno najbolje uspevati „ako se ravna po nekom odabranom ritmu" (Vunt). Ritam je već u funkcijama organa (krvotok, disanje), u hodu, igri (plesu), govoru, pesmi i muzici. Na istoj funkcionalnoj osnovici ritmizuje se i tok rada. Poslovi uz takt i ritam pesme poznati su u mnogih naroda (Biher). U Nemaca ima i zasebna vrsta naročito kultivisane narodne pesme „Arbeitslied", pesma rada ili pesma uz rad. Te pesme imaju u sebi „vrlo malo poezije", ističu i sami nemački etnolozi, ali su zato odlični pomagači u radu. I naš folklor ima takvih pesmica, ali se ta poezija rada usred bujne čiste poezije, poezije ne-rada, ističe vrlo skromno. „Pjesme na prelu" i „Pjesme žetelačke" dve su najtanje rubrike u Vukovoj zbirci.
Psihologija modernog poslenika stoji u tome da se radna snaga sa svojom osećajnom pobudom i razumnim vođenjem (intelektualni regulativ) stalno i podjednako razbuđuje u određenim dozama vremena i intenzivnosti. Ova tri duševna momenta ili se podupiru i nose u jednoj skladnoj celini, ili jedno koči drugo. U tom se razlikuje „temperirana duša" od duše za rad netemperirane. Kočenja u ovoj poslednjoj javljaju se zato jer bilo koja od ove tri komponente ispada iz proporcije i celine. Osećanje, volja i misao pomeraju se iz onog odnosa koji je za rad najpovoljniji. |
Preintenzivno osećanje, kao i misao, može da ukoči svaku aktivnost, pogotovo istrajnu. Strasnost i ekstremnost, bilo kakva, najveća je smetnja racionalizovanom radu.
Kad se naš čovek trgne iz nerada, on bi odjednom da sav svet preore. Naš đak xoće u dva meseca pred ispit da savlada sav materijal; nemački đak radi pomalo ali godinama. „Eile mit Weile" pravi je izraz nemačke istrajne radne flegme, u kojoj se napor i odmor pravilno izmenjuju. Netemperirana udešenost duše u mnogom je bliža prirodnom stanju i biološkoj duši. Ta će u svojoj životnoj peristazi da „počini i čuda", ali u drugoj nekoj sredini ona ostaje izgubljena. Tražiti od nje nešto drugo, bilo bi isto što i očekivati savršeno izvođenje jednog Baha ili Mocarta od nekog ko vlada samo „ciganskom lestvicom". Ta duša može da bude i bogatija i intenzivnija, sada u potstreku, sada u osećanjima, a sada u mislima, ali povezanost i ritmika svega toga ipak ostaje takva da u modernom životu mnogi narodi siromašnije i praznije duše izlaze sposobniji i produktivniji. Nemac J, Matl priznaje Jugoslovenima „veću impulsivnost i veću momentanu intenzivnost" nego u zapadnih naroda, - ali sa „manje istrajnosti" (weniger Ausdauer).
7. Jugosloven na kritičnom prelazu u brži tempo života i rada
Nacionalno-pedagoški problem na osnovu ovoga sam se sobom formuliše: prelaz i akomodacija iz stare patrijarhalne, orijentalne i epske ritmike u modernu, sitniju, ali ujednačenu ritmiku. Taj prelaz u mnogom je i pitanje takozvanog standarda života; jedno je s drugim u korelativnoj vezi. Nove potrebe života zahtevaju i novu ritmičku akomodaciju kao i novo temperiranje životne skale. Istorija evropskih naroda pokazuje već gotove i interesantne primere ovakvih „pretemperiranja": Englezi Šekspirovog i današnjeg vremena. Hamlet je ostao tuđinac u svojoj rođenoj zemlji. Njegovu dušu u kojoj je delo ukočeno bezmernim osećanjem i dubokom mišlju, „zaostaliji" evropski narodi, Nemci i Sloveni, bolje su razumeli nego Englezi devetnaestog i dvadesetog veka. ž
Da je gore izloženo radno temperiranje epske jugoslovenske duše već otpočelo, zato imamo dovoljno znakova - pre svega taj: da je sopstvena „lenost" uopšte i primećena.
Buđenje radne volje i savesti primećuje se već od didaktičke ere prosvećenosti, kada su Reljković i Dositej Obradović počeli da vaspitavaju narod i da ga, usred zabavljanja, i oštro prekorevaju. Petar Preradović u svom „Kraljeviću Marku" napušta stari feudalno-herojski ideal i nagoveštava novi radni i stvaralački. Silvije Kranjčević dao je u pesmi „Radniku" pravu himnu radu, isto tako u oratoriju „Prvi grijeh". Pesmu „Stara slika" on počinje ovako: „Bojni redi - sve momak do momka; - Al bi bili valjani kopači! - Bojni topi - gvožđe potraćeno; - Al bi bili valjani orači!".
Žustri trgovački duh, naročito u naših dinaraca, primorskih i erskih,samo je jedna izražajna forma starog ratničkog borbenog duha. Trgovina | je „jedna vrsta ratovanja" kaže T. Ribo. Baš da i nije bilo drugih smetnja, ratarski zanos nije ni mogao da se stvori na golom kršu.
Stari slovenski ratarski instinkt („strast za zemljom" u našim panonskim krajevima) akomodirao se ponešto radnom tempu današnje Evrope, iako još nije sproveo i modernu racionalizaciju i tehnizaciju rada. Pomalo se zaboravlja i ona stara: „Pleti kotac košto ti i otac". Ima naših zemljoradničkih krajeva gde seljak radi „kao crv" i spava leti jedva 3-4 sata. Primorac mora i noktima da grebe zemlju između kamenja i u šaci da je nosi na ono nešto bedne „terasice" koju će prva bujica da spere u dolinu. Svako zrno on mora da „izbija iz kamena". Van svoje zemlje razvijaju naši emigranti često i pravu amerikansku radnu energiju i istrajnost, postižući kadgod i velike stvarne uspehe.
Slovenci uživaju dobar glas da su i kod kuće vredni i okretni, a uz to naročito da imaju smisla za istrajni i organizovani rad. Jači uticaj nemačke kulture, borba i utakmica sa Nemcima razvila je već rano u Slovenaca kao i u Čeha smisao za takozvani sitan i realan rad.
Sve to dokazuje da duša svoje ja ne menja kada, prema sredini, kulturi i novim zahtevima životne akomodacije, svoje snage i elemente prekomponuje za: drugi i novi životni tempo. I engleska moderna duša ostala je u osnovu stara pustolovna, gruba vikinška duša. Današnja Francuska, toliko zahuktana u radu, da je u njoj nedavno pala i reč o „potrebi i blagodeti lenosti", zadržala je ipak nešto od stare keltske lakoće i prevrtljivosti. Nema, dakle, ni za Jugoslovene opasnosti da će tako brzo postati sasvim ne-epski i sasvim neorijentalski narod!
|
