Излагање др Ане Милошевић, директора Српског института за јавну дипломатију из Врисела, на Видовданским данима дијаспоре 2009: „Засуцимо рукаве, ангажујмо сваког ко жели да помогне, искористимо сву ту нашу лепу интелигенцију по белом свету којој сви други шире руке док ми вртимо прстима..."

Драга браћо и сестре,

Желим најпре да се захвалим Министарству за дијаспору Владе Републике Србије и свим присутнима на организацији ове, за све нас Србе, важне конференције.

Ако посматрамо токове имиграције српског становништва кроз протекле деценије можемо доћи до неколико интересантних закључака. Корени имиграционих токова балканске популације поничу из властите, мозаичне етничке структуре и низа социјално-историјско-економских фактора који су обележели последњи век. Након другог светског рата, полазевши од 1965 год. дошло је до једног од највећих таласа имиграције нашег становништва, овог пута, за разлику од имиграционих токова с краја 19. ог века, мета нашег становништва је била углавном Западна Европа.

Модернизација производње, могућност запослења и бољи услови за живот само су неки од разлога због којих су се наши људи упућивали у далеки свет. То су историјске чињенице и феномени којима ће се бавити и које ће проучавати многе генерације у будућности. Ми - данас, у Српском институту за јавну дипломатију у Бриселу концентришемо све наше снаге и сву веру на једно лепше и ведрије, боље сутра покушавајући да понађемо конкретна решења за проблеме с којима се нажалост суочава наша дијаспора.

Данас, српска дијаспора се броји милионима. На седам континената живе и рађају се неки нови Срби који не желе да забораве своје корене, не желе да се одрекну своје мајке Србије и уз њу су и у добру и у злу. Ја, као млада жена, јесам део те и такве дијаспоре; свакодневно у Бриселу, центру политичке моћи Европске Уније а тиме и света, носим заставу Србије и борим се за српско име; носим гласове оних чије се име не чује...гласове браће и сестара са Косова и Метохије, разасутих Срба из Канаде, Италије, Шпаније, Аустралије... У свакодневном сам контакту са организацијама из дијаспоре широм света, људима који су годинама чекали један стажан сигнал из Србије и братски позив на сарадњу. Са Законом о дијаспори наше Министарство за дијаспору је начинило дуго очекивани корак, корак ка приближавању нас Срба из дијаспоре матици. Као новорођенче које чини прве кораке и учи да хода, тако и сви ми заједно падамо и уздижемо се у нашим напорима да научимо да ходамо заједно. Стога и дајемо једни другима ослонац и подршку у нашим надстојањима да окупимо, умрежимо и оснажимо српску дијаспору у свету.

Српски институт за јавну дипломатију као једна од најистакнутијих и најангажованијих српских организација у дијаспори, блиско сарађује са Министарством за дијаспору које је имало слуха за партнерство у многим пројектима до сада. Један од пројеката у сарадњи са МЗД је одржан крајем године када је организована посета представника српске ЕУ дијаспоре, Бриселу. Појединци и представници организација и удружења из дијаспоре су имали прилику да учествују на првој јавној расправи о дотичном Закону о дијаспори, али и да се током два дана боравка у престолници Европске Уније и нашим канцеларијама које се налазе тик уз Европски парламент, боље упознају и размене искуства и мишљења.

Посета представника српске дијаспоре је такође обухватила посету институцијама Европске уније и индивидуалне састанке европских парламентараца са представницима земаља из које су долазили наши драги гости где је сваки представник дијаспоре у директном контакту могао дискутовати са парламентарцима земље у којој живи. Сусрели смо се представником ЕУ за земље југоисточне Европе др. Ханесом Свободом, Жизел Каленбах, Пол Рубигом...и многим другима. По први пут, захваљујући сарадњи МЗД и Српског института, у Бриселу се могао чити глас српске дијаспоре!

Сада је 2009.та година. Пао је комунизам, пао је Милошевић а једини диктатори који живе данас јесу они у нама, они који нас коче у напретку. Пала је гвоздена завеса, пао је Берлински зид... а ми нажалост још увек градимо зидине око наше лепе земље и око нас самих. Неповерљиви, озлојеђени и пуни лоших искустава. Немамо више валидна оправдања!

2009.та година! А ми још увек захваљујући непотизму купујемо радна места и купујемо поштовање. Потребе српске дијаспоре су одавно превазишле организовање у културно-уметничка друштва и фудбалске секције. Потребе дијаспоре су данас другачије. Дијаспора није више она иста из 65 или 75 и што пре то схватимо и помиримо се са тим – боље је. Превише се наше чељади родило под туђом заставом. Дијаспору данас чине млади људи. Будућност наше земље чине млади људи, они који на прво место стављају људскост а не национализам, јединство а не политички успех и сплеткарења. Ови млади људи данас су угушени „агресивним и преамбициозним појединцима, који се баве само собом“ као што рече неко...

Бавити се српском дијаспором је постао један очигледно профитабилни бизнис у коме сваки лакрдијаш и шарлатан види прилику за профит. Због таквих персона, сваки нормалан човек из дијспоре је неповељив према обећањима и позивима на сарадњу са матичним организацијама. Треба на свима времена да поново изградимо чврсте мостове који ће нас трајно повезивати, чврсте везе које ће се градити на здравим основама, на међусобном поверењу. Морамо прво променити себе а тек онда мењати свет.

Приметила сам такође да у последњих неколико година долази до великог раскола између старих и нових организација српске дијаспоре. Без тога да именујем поједининце, организације и државе...сматрам за сходно да је неопходно додатно посветити пажњу и овом растућем проблему који може знатно утицати на свеопшту ситуацију и бољитак коме тежимо.

Од императивне је важности имати увид у бројност и разноликост наше имиграције. Пружити шансу људима српског порекла да се определе за српско држављанство и тиме дати им могућност да уживају сва права али и дужности које има било који држављанин Србије. Дати им шансу да допринесу бољитку своје земље гласајући на изборима, укљућити их у не само економски или политички живот, већ заједничким снагама радити на заустављању процеса браин дреин тј. Одлива мозгова.

Ми из Српског института, са поносом можемо да кажемо да млади представљају кичмени стуб наше организације. Недавно отворени „Програм младих професионалаца“, подржан такође од стране МЗД је отелотворење једног дела много свеопштије идеје коју имамо у Институту. А то је: подршка младим стручњацима из дијаспоре, приближавање матици и надајмо се повратак у Србију. Овај програм младих професионалаца је привукао велику пажњу младих студената али и доктораната из целог света. Одазвали су се чак и странци, које желе да науче више о Србији и имају учешће у лобирању за Србију у овом историјском моменту.

Овом приликом желим да се захвалим свим члановима Српског института и превасходно нашем председнику господину Зорану Милинковићу који од самог оснивања својим несебичним ангажовањем помаже наш рад. Захваљујем се и свима онима који ће тек постати део нашег тима-ваше знање и ваше пожртвовање се цени у нашој кући! Поздрављам: Дражу, Милоша, Јелену, Немању, Станиславу, Иванку, Сузану, Луку, Ољу, Мају и све наше будуће стажисте који долазе из целог света и који ће постати део породице Српског института!

Ја нисам, ни вичан говорник а још мање политичар. Данас предстваљам Србе и Српкиње из дијаспоре и ту сам да Вам пренесем њихову поруку. Стога Вам кажем браћо Срби, ујединимо се и ставимо љубав за своју земљу испред сваког личног, политичког или економског интереса, јер ако је у Србији добро биће и нама. Засуцимо рукаве, ангажујмо сваког ко жели да помогне, искористимо сву ту нашу лепу интелигенцију по белом свету којој сви други шире руке док ми вртимо прстима..Укључимо их у наше парохије, у рад школа, у волонтирање при конзулатима и амбасадама, на сајмовима, на конференцијама...дајмо предност онима који желе заиста бити овде, са нама, у овој тешкој битци само зато што воле свој народ а не ради икакве користи... Дајмо простора младима и почнимо, једном за свагда да мислимо глобано а не локално. Сетимо се због чега смо ми овде данас и помислимо на све оне које ми данас представљамо!

Хвала на пажњи!