Питање свих питања јесте од чега ћемо живети кад уђемо у ЕУ, пошто не можемо и даље живети од кредита

Народ се код нас увелико убеђује да Србија што пре уђе у Европску унију, уз процену да ћемо једино тада успети да савладамо нагомилане друштвене и економске проблеме и изађемо из кризе. Заговорници таквог мишљења су званична власт, већина партија и невладине организације. Међутим, овде бисмо морали да се разумемо око поимања самог уласка у ЕУ. Јер треба знати да ли се под уласком у ЕУ мисли само, пошто-пото, на закључење споразума о придруживању (касније и самог уговора), као што се то данас претежно чини, или се споразумом антиципира, у мери у којој је то могуће, прелазак са нашег на њихов (ЕУ) систем односа, рада и понашања. По нашем мишљењу, суштина уласка у ЕУ је у овоме другом. Улазак у Унију значи улазак у поделу рада у ЕУ. А то је један мукотрпан и сложен процес, једна борба за „место под сунцем заједништва“, о чему се скоро ништа не говори, а морало би, бар у контурама, у припреми споразума, и то да се зна.

Конкретно говорећи, ми бисмо при потписивању споразума, а поготово уговора, морали знати шта то данас производимо, а шта бисмо могли у блиској будућности да производимо што Унија прихвата. Јер, питање свих питања јесте од чега ћемо живети кад уђемо у ЕУ, пошто не можемо и даље живети од кредита. Бар не на дужи рок. Или идемо у Унију да у њој будемо најамна радна снага, што нам преостаје ако не производимо оно што нам је потребно и што можемо да извозимо.

Нажалост, наша производња је увелико упропашћена, најпре санкцијама, па бомбардовањем, затим слабим вођењем привреде, тј. прихватањем западних рецепата који нас воде у пропадање а не у укључивање у њихов систем привређивања.

Производња је посебно страдала приватизацијом и ишчекивањем да се фирме приватизују и тобоже модернизују. Уместо тога, дошло је до њиховог затварања или животарења. Тако смо увелико остали без своје робе за извоз, због чега су настали велики спољнотрговински и општи економски дебаланси, што нас води у потпуну зависност од страних средстава, пре свега Запада, који зна да користи то стање за своје интересе и да нас све више потчињава, уместо да сарађујемо.

Због свега тога, Србија мора хитно да крене у обнову своје потпуно запуштене индустријске производње и у проширење пољопривреде. А све то да бисмо – користећи првенствено сопствене ресурсе и радну снагу, своја знања и вештине – дошли до своје робе и свог прихода, од чега ћемо и живети. А не да опстајемо на страним кредитима. При обнови производње треба што више сарађивати са страним фирмама, ради њихове технологије и пословних веза и тако се реално уклапати у међународну поделу рада.

Зато, по нашем мишљењу, Србија данас не треба да жури и по сваку цену закључује споразум о придруживању јер он, разуме се, обавезује. Али не би требало ни да бежимо од споразума, под условом да он не доводи у питање наше националне и државне интересе. Србија не треба да жури са уласком у ЕУ јер дуго нећемо бити спремни, пре свега економски, да уђемо а да се тамо не изгубимо, тако да од уласка имамо веће штете него користи.

У сваком случају, улазак у ЕУ није парада већ такође тешка борба за будућност. Од те борбе не можемо побећи већ се са њом морамо што пре суочити.

Тадија Ивановић, „Да уђемо, али да се не изгубимо“, Политика, 03.07.2009

аутор је доктор економских наука, бивши директор Института за спољну трговину