Рада Таминџић, Радни стаж за два живота, Политика, 09.08.2009
У 89. години, београдски мајстор и иноватор Милан Мишкелић још ради у својој радионици у којој запошљава три радника и не мисли да престане докле год је жив

Човек је ушао у 89. годину и 75. радног стажа, рачунајући и борачки. Ко не верује нека оде у механичарско-ковачку радионицу „Фелна” у београдском насељу Мали Мокри Луг и нека једног од три запослена радника пита за власника, мајстора Милана Мишкелића. Овај симпатични чичица, родом из Српског Итебеја код Зрењанина, низао је стаж од голобрадог момчета до дана данашњег и низаће га док је жив, ако Бог да. Свако јутро у 6.30 часова из Жаркова, где станује, долази у своју радионицу, затвара је у 14.30 и враћа се кући. Тако 39 година на истом закупљеном простору који плаћа око 500 евра месечно.

Одавно је могао да затвори „Фелну” и да живи само од пензије, али не зна шта би радио код куће. Супруга Олгица је покојна већ осам година, а син Светозар, машински инжењер, отишао је на Нови Зеланд и више не мисли да се враћа. Фотокопије личне карте и возачке дозволе, новинских текстова, сведочанства, дипломе, повеље, медаље, сертификате о патентима и још хрпу разних докумената шири чика Милан по столу док приповеда о свом животу који је почео марта 1921. године.

И машине сам прави
– Мајка ми је умрла кад сам имао три, а отац кад ми је било девет година. Са дванаест сам отишао на занат, али тада је било сасвим друкчије него данас. После три године полагао се испит и тек је онда могла да се отвори радња. Ако мајстор нешто не уради како треба, први пут добије опомену, други пут укор, а трећи пут му се одузима дозвола за рад, јер он није окаљао само свој образ, него свих занатлија. А како је данас? Моја покојна Олгица, по струци књиговођа, за дан је добила дозволу за радионицу машинбравара. Такав је сад закон, а за квалитет те нико не пита. Важно је да се узму паре од пореза – каже наш домаћин.

Он је и механичар, и стругар, и алатничар, и ковач. Сам је конструисао и направио све машине у радионици, укупно 40 комада. Све их је и патентирао, као и остало што је у радионици произвео. Некад давно изумео је машину која је одједном могла да замени 30 радника, међутим синдикат се побунио – шта ће онда са осталима?

Као дечак, Мишкелић је био на сахрани убијеног краља Александра 1934. године, а после је постао скојевац и „агитпроповац“. Радни стаж стицао је најпре у војсци. У листу „Народна армија” из 1946. године пише: „Борац – механичар Милан Мишкелић сам лије клипове за аутомобилске моторе и камионе...”

Почео је од клипова, наставио са фелнама за пољопривредне машине. Радио је у многим друштвеним фирмама, прво као радник, затим као руководилац, а био је и хонорарни саветник. Примера ради, патентом за ложење котлова на мазут, чиме је омогућио фарбање три тоне вуне за 24 сата, 1958. године добио је у фарбари у Чонопљи скоро дупло већи хонорар од горњег лимита радничке плате.

Има пензију – нема пензију
– Још док сам био у државној служби, 1965. сам почео да радим као приватник. Али пошто је морало пуно да се ради, напустим предузеће и следеће године отворим радионицу, пет година пре него што сам напунио пун стаж. Касније сам радњу пребацио на сина како бих у државном сектору намакао остатак стажа, па сам у пензију отишао 1983. и добио тада максималан износ – приповеда мајстор.

То је, међутим, било само на папиру, пошто је чика Милан наставио да ради као приватник, а по тадашњем закону у том случају није имао право на пензију. Остварио га је тек 1992. године, кад се променио закон, међутим цела његова пензија оде на доприносе држави, односно на порез на промет.

У просеку, вели, десет хиљада месечно даје у пензиони фонд, а ресто иде у буџет.
– Тако и добијам пензију, буџет мора да дотира, а ја онда буџету враћам.

На питање може ли се добро зарадити на атестираним фелнама, које извози Русима, и на осталим патентираним производима, мајстор одлучно тврди да „не може“.
– За све ове године ни овај локал нисам успео да откупим, шта даље да вам кажем...

„Санке“ за „југо“
Последњи патент Милана Мишкелића је нека опруга за машину, заштићена 2000. године, а претпоследњи су такозване санке, званично стабилизатор предњег ослањања за возила „застава – југо”, атестиран 1998. у Центру за моторе и возила Института у Винчи. Кад је пре 10 година почео да их производи, свакоме ко је имао удес давао је нове „санке” за старе, јер је то био једини начин да их тестира.

Здравље још служи
Ако се изузму неке „ситнице” као што су вештачки кукови, слабији слух, болови у кичми, здравље још добро служи чика Милана. Откако је оперисао катаракта види као соко. До пре две године плаћао је и социјално осигурање, другу квоту за други стаж, па је тражио да има и две здравствене књижице, бар да код лекара иде преко реда. Нису му дали, али су му бар укинули ту ставку у расходима.