|
На размеђу 19. и 20. века Српски лист, гласило Српске народне странке (у приморју), поручивао је „да наше пропадање није од Бога, ни клетва за какве ужасне наше гријехе, него од тога, што су неправилни наши појмови о животу и његовим потребама“. Пре свега, требало је научити Србе „да лијенчарење трује наш живот, а да га рад уздржава“.
Иако је Српска народна странка, као и остале политичке странке у Далмацији, настала на националном, а не социјалном принципу, њено гласило имало је, дакле, слуха и за социјално-економске проблеме становништва. То наравно нису биле теме којима су сарадници Српског листа давали приоритет, али су они схватали да се без решавања социјалних проблема неће моћи решити ни национални. Значајан извор тешкоћа налазили су у непросвећености народа која изазива и његову моралну посрнулост. Да се не би одавао алкохолу и другим пороцима који га доводе на руб пропасти, сарадници Српског листа су инсистирали на већем ангажовању интелигенције на подучавању народа. Српски лист је помињао алкохолизам као најраспрострањенији порок у Далмацији. У Равним Котарима се, на пример „пије по цео дан“. Опијање је нарочито распрострањено у градовима „јер гдје год се окренеш свуда крчма“. Српски лист је упозоравао да је овај порок толико узео маха да је упропастио многе породице, „да наше пропадање није од Бога, ни клетва за какве ужасне наше гријехе, него од тога, што су неправилни наши појмови о животу и његовим потребама“. Зато је Српски лист препоручивао народу рад као исцељујући лек:
„Научимо га, да лијенчарење трује наш живот, а да га рад уздржава, да је он животу што и вода цвијету; цвијет без воде вене, живот без рада млитави и пропада. Признајмо му, да уз рад треба и починка, али га научимо, да није починак ни опијање, ни картање, ни обилажење крчама; вријеме за починак и забаву треба корисно употријебити, а за добро употријебити опет треба бити за то способан, али онај, који своје тијело лијенчарењем, нерадом и безбригом убија, не може ни за што да буде способан“.
„За морално уздизање народа Српски лист је сматрао компетентним и земљорадничке задруге, те је инсистирао на њиховом оснивању. Оне би пружале не само финансијску помоћ задругарима већ и практичне савете како да добијена средства искористе на најбољи начин. То би отргло део народа од неодговарајућег, заблуделог живота и вратило на пут здравља, рада и реда“.
Софија Божић, Политичка мисао Срба у Далмацији, Београд, 2001.
|