Политика, 18.01.2010
Кад год било где отпутујем ван наше земље тек тамо схватим колико заправо вредимо.

Шта да променимо, како да будемо бољи и себи и другима, питање је од кога никад не треба да се уморимо.

Једна од првих ствари за коју мислим да треба да променимо код себе је да више верујемо да свако од нас има велику моћ да утиче на побољшање квалитета свог живота, без обзира на околности које га окружују. Последње што ико ко није задовољан својим животом, а знамо да многи нису, је да се препусти, животари и чека да му помоћ стигне. Чини ми се да многи овде не схватају да су људи свуда на свету исти. Да свуда постоји скоро иста количина памети, талента, способних људи, и да веће земље имају само ту предност да могу да бирају најбоље међу већим бројем људи, али они имају и сразмерно веће потребе. Тако да, по мени, то није пресудан фактор. Пресудно је шта свако друштво ради и на који начин подржава и користи, у оном најлепшем смислу речи, своје најспособније и најдаровитије људе. Тренд код нас на жалост још увек није на страни најспособнијих већ влада једна осредњост у којој просто све може да прође и све се изједначава. Наравно, постоје изузеци, постоје људи код нас који знају колико помоћ неком натпросечно способном није само подршка њему већ директан улог у напредак читавог друштва. Због тога свуда „напољу” таленат је неприкосновен и сматрају га за врхунску вредност. Јер, знају да је вредност једног човека истовремено и вредност друштва коме он припада.

Постоји стара изрека да је једно друштво вредно онолико колико су вредни његови најбољи људи. Али то не значи да је довољно само да они постоје, већ друштво мора да створи услове да се њихове способности искористе на најбољи начин. У том случају сви су на добитку. Жао ми је понекад колико је тај систем код нас још у раном развоју. Постоји пуно иницијатива да се то промени и има људи који се заиста труде да помакну ствари напред, али сувише често наилазим на примере који ми говоре да већина још није довољно наклоњена својим најбољим људима.

Волела бих да постоји такав систем вредности по коме ће се поново успоставити параметри квалитета у свим областима. Јер верујем да нико од нас не жели да нас у скоријој будућности посматрају као јефтину радну снагу већ као земљу која је можда мала али важна будући да обилује образованим, стручним и способним људима чији је квалитет релевантан у светским оквирима. И већ на ову реченицу скоро да могу да чујем неке који одмахују руком и говоре: „Ма, да, баш ћемо ми да стигнемо свет, то су бајке, стално ћемо да каскамо за развијенима.”

Тај став не води никуд, само чини људе да се осећају беспомоћно, али, што је много важније, тај став није одраз реалног стања ствари већ стања свести.

Кад год било где отпутујем ван наше земље тек тамо схватим колико заправо вредимо и колико многи међу нама немају праву свест о томе и због тога немају ни велике амбиције, како спрам себе тако и спрам друштва у коме живе. Жао ми је кад видим људе који се задовољавају преживљавањем уместо да открију оно у чему су добри (а свако у нечему јесте) и изграде себи живот у коме су развили свој потенцијал до краја. Али није лако открити сопствене способности, некад је потребно време, некад прави људи да то препознају, тако да је обавеза друштва да успостави систем у коме може да препозна, образује и подржи таленте свих генерација. Јер таленат не може да стари, он може само да буде искоришћен или запостављен, а то у резултату дође исто, као да га није ни било, што је огромна штета за све.