D. SAVIĆ 14.04.2011.
Predviđanja su da će se do 2050. godine starosna granica za penzionisanje u razvijenom svetu približiti početku osme decenije života.
RAZVIJENI svet suočen sa sve starijom populacijom i sve “tanjim” državnim kasama naveo je već niz vlada da izlaz potraže u produženju radnog veka. Amerikanci se približavaju granici od 67 godina, Britanci 68... “70. ili bankrot!” - poručuje britanski nedeljnik “Ekonomist”.
Najave produženja radnog veka već su izazvale izlive gneva na ulicama od Pariza do Madrida, pa se sa “reformama” usporilo. Ali, ne i zaustavilo. Predviđanja su da će se do 2050. godine starosna granica za penzionisanje u razvijenom svetu približiti početku osme decenije života. U Evropi, procenjuje “Ekonomist”, do 2040. godine u penziju se neće moći pre 70. Amerikanci, koji imaju nešto mlađe stanovništvo, uživaće nešto više “lufta”.
Duži život, uz ranije penzionisanje, ne bi predstavljalo problem da ima dovoljno mlade radne snage. Ovako, smanjen prirodni priraštaj u razvijenom svetu sugeriše da će 2050. godine u Americi 2,6 radnika izdržavati jednog penzionera, dok će ih u Francuskoj 1,9, Nemačkoj 1,6 i Italiji 1,5...
Gde je izlaz?
Zagovornici dužeg radnog veka ukazuju na prednosti - zaposleni će da dobije više plata, vlada da ubere više taksi, uz istovremeno manje izdataka za beneficije, a ekonomija će da raste brže, jer ljudi duže privređuju. Lepo zvuči, na prvi pogled. Za mnoge druge, najava dužeg radnog veka znači više brige nego radosti.
Već sada, radnici u zrelijim godinama muke muče sa pronalaženjem posla, dok se istovremeno mladi, na početku karijere, žale da ne mogu da počnu da rade, jer stariji ne idu u penziju. Pored toga, tradicionalni način plaćanja starijih radnika je nerešen, pa podizanje granice za penzionisanje može da donese nove glavobolje i za radnike i za poslodavce. U najbolju ruku, podizanje starosne granice za penzionisanje, primećuju analitičari, može da predstavlja samo deo rešenja, posebno u sistemu gde se mnogi, ipak, odlučuju za prestanak rada pre propisane starosne granice.
Problem se tu vraća na početak, sa iskristalisanim finansijskim nedaćama, i malo dobrih rešenja. Problem penzija zaposlenih u javnom sektoru najbolje može da se ilustruje situacijom u američkim državama, gde se deficit u penzionim fondovima uzdiže do 3.000 milijardi dolara. U privatnom sektoru, s druge strane, uočljiv je u suočenju sa tržišnom nestabilnošću koja podriva sve planove u vezi sa penzionim fondovima. Tu radnicima, jednostavno rečeno, preti opasnost da im novac izdvojen za “mirnu starost” bude “prekratak” da bi pokrio - dužinu života. |
